Nikola Jokić, najbolji košarkaš sveta, poznat po svojoj skromnosti i izbegavanju reflektora, odlučio je da podeli svoje misli i uspomene u podkastu „X&O’s Chat“. U ovom otvorenom razgovoru, Jokić se osvrnuo na svoje rane košarkaške dane, porodične korene i put od Sombora do NBA.
Njegova ljubav prema košarci počela je u dvorištu, gde je kao mali dečak igrao sa starijom braćom, Strahinjom i Nemanjom. U sećanjima na te dane, Jokić se smeje dok opisuje kako su se borili na malom košu, često uz suze i povrede. „Prvi sport koji sam igrao je košarka. Moji braća su igrala košarku, tu sam i zavoleo“, seća se Jokić. Njegovo detinjstvo bilo je ispunjeno treninzima i igrama sa braćom, što su učinile da razvije ljubav prema sportu.
Jokić je govorio i o talentima svoje braće. „Nemanja bi bio odličan za 3×3, misli da je bolji šuter od mene i dan danas. Strahinja je bio igrač kojeg bi svaki trener poželeo, radnik i borben“, dodao je Jokić, ističući kako su mu oba brata pomogla da izvuče najbolje iz sebe.
Osvrćući se na svoje početke u seniorskoj košarci, Jokić priznaje da nije bio svestan svog talenta. „Možda mi se sve brzo izdešavalo u karijeri. Sombor, Novi Sad, Beograd… Kada sam došao na red, nisam igrao, dobijem minute, pa startujem“, objašnjava. U Megi je shvatio da može da igra na visokom nivou, a kada je postao MVP, postalo je jasno da može da živi od košarke.
Jokić je takođe govorio o svojim uzorima i mentorima. Imao je priliku da uči od igrača kao što su Boban Marjanović, Veličković i drugi, što mu je pomoglo u razvoju. „Sjajna stvar za mladog igrača je da ima nekoga da mu pokaže kako treba“, ističe on, dodajući da mentori danas nedostaju mladim igračima.
Kada je prešao u NBA, Jokić je suočen sa izazovima, posebno u prilagođavanju na bržu igru i terminologiju. „Najveći problem mi je bio brzina kada sam došao“, priznaje. Iako se bavio ofanzivnom igrom, defanzivno mu je bilo teže da se prilagodi. „Brzina je bila u smislu kako su probojni, kako su skočni, jaki u kontaktu“, objašnjava Jokić.
Na kraju razgovora, Jokić se osvrnuo na ono što ga ispunjava. „Mislim da sam u nekim momentima jako emotivan. Za mene tamburaši, društvo za stolom, to je vrhunac provoda“, rekao je, naglašavajući kako je odrastao u okruženju gde su porodični trenuci i muzika veoma važni. „Išao sam sa mamom u kafanu sa deset godina. To sada možda zvuči loše, ali ja sam zahvalan na tome“, dodaje Jokić, ističući kako ga muzika čini emotivnim.
Jokićev put od Sombora do NBA legende inspiracija je mnogima. Njegova skromnost, ljubav prema porodici i sportu, kao i njegovo poštovanje prema mentorima, čine ga ne samo vrhunskim sportistom, već i divnom osobom. Njegova priča pokazuje koliko je važno imati podršku porodice, raditi na sebi i nikada ne zaboraviti svoje korene.
