Mnoge poljoprivrednike u Srbiji danas muče izazovi opstanka u turbulentnim vremenima. S obzirom na trenutnu situaciju, prilagodljivost i razumevanje potreba tržišta postali su ključni faktori za opstanak. Jasna i Slavko Urošević iz mačvanskog sela Zasavica jedan odlično su shvatili ovu potrebu. Njihova poljoprivredna tradicija je duga, a trenutno obrađuju hektar i po zemlje, na kojoj smenjuju kukuruz i pšenicu. Kukuruz uzgajaju delom zato što drže desetak svinja za sopstvene potrebe.
Pre gotovo tri decenije, Uroševići su se bavili živinarstvom, gajeći kokoške. U tom periodu, Slavko je ostao bez posla u lokalnom brodogradilištu, a objekat u kojem su čuvali kokoške postao je prazan, što ih je navelo da razmišljaju o novim mogućnostima. Tako se rodila ideja o proizvodnji pečuraka, konkretno bukovača. Krenuli su od nule, sa samo 30 džakova, a danas, nakon tri decenije, njihova proizvodnja obuhvata 2.000 džakova.
U proizvodnji pečuraka, ostali su verni tradicionalnom načinu rada. Miceliju nabavljaju iz Ade od proverenog proizvođača, a kao podlogu koriste slamu koju prethodno navlaže. U džakove naizmenično dodaju red slame i red micelije. Svaki džak se sa strane izbuši na 30 mesta, a gornji deo se seče kako bi suvišna voda mogla da iscuri. Jasna naglašava da je važno da slama dolazi od proizvođača koji ne koristi previše pesticida i da se skladišti odmah nakon žetve.
U dobro pripremljenoj prostoriji, micelija prorasta pri temperaturi od 18 do 20 stepeni, a zatim se džakovi premeste u gljivarnik gde je temperatura između 20 i 24 stepena. Pod idealnim uslovima, pečurke se beru 21 dan nakon setve, a berba se ponavlja svake dve nedelje. Bukovača se bere u gajbe, pakuje u stirodurne tacne od 400 grama, oblaže folijom i dobija deklaraciju pre nego što se plasira u veleprodaji.
Cene bukovače su se, kako objašnjava Jasna, već šest godina nisu menjale i iznose 120 dinara po kilogramu u veleprodaji, dok je maloprodajna cena 500 dinara. Vremenski uslovi igraju značajnu ulogu u proizvodnji. Izuzetno visoke temperature nisu pogodne jer se gljive suše, a promenljivo proleće takođe nije bilo od pomoći.
Uroševići napominju da visoka isparenja posle kiše mogu isušiti sadržaj u džaku, a ponekad se dogodi da novo kolo pečuraka potera, ali se osuši zbog nedostatka vlažnosti. Proizvodnja bukovača zahteva puno ručnog rada, a micelija se seje svakodnevno tokom dva meseca, obavljajući prvu setvu krajem februara i drugu polovinom avgusta.
Nakon berbe, objekat se detaljno čisti i dezinfikuje pre sledeće setve. Uroševići su svesni da bi bilo korisno diversifikovati ponudu, pa razmišljaju o mogućnosti da uključuju sušenu bukovaču u svoju proizvodnju. Sve veća potražnja za bukovačom ukazuje na rastući interes za zdravu i kvalitetnu hranu.
Uroševići su svesni da se njihova proizvodnja uspešno održava već tri decenije i da se potražnja za bukovačom povećava, što može doprineti daljem razvoju njihove male porodične firme. Jasna i Slavko smatraju da, uz trud i prilagodljivost, mogu nastaviti da uspijevaju u ovom izazovnom poljoprivrednom okruženju.
