Ono što pokazuju nedavno objavljeni podaci PISA 2025 studije nije razlog za kratkotrajnu uzbunu, već za ozbiljno i odgovorno suočavanje sa stanjem obrazovanja u Srbiji. Aleksandar Baucal, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ističe da su rezultati zaista zabrinjavajući i da je Srbija ponovo zabeležila značajan pad u obrazovnim postignućima.
Prema Baucalovim rečima, Srbija se nalazi među obrazovnim sistemima sa najvećim padom u odnosu na 2022. godinu. On objašnjava da PISA studija ne ispituje samo memorisanje informacija iz udžbenika, već proverava osnovne kompetencije učenika, kao što su razumevanje teksta, tumačenje podataka i korišćenje naučnih znanja u svakodnevnom životu. U ciklusu testiranja 2025. godine, naši petnaestogodišnjaci ostvarili su prosečno 429 poena u nauci, 415 u čitanju i 417 u matematici. U poređenju sa 2022. godinom, ovo predstavlja pad od 18 poena u nauci, 26 u čitanju i 23 u matematici.
Za poređenje, prosečan pad u zemljama OECD iznosio je samo tri poena u nauci, 14 u čitanju i devet u matematici, što ukazuje na to da je pogoršanje u Srbiji značajno veće nego u drugim zemljama. Baucal naglašava da bi pad od 20 PISA poena otprilike odgovarao napretku koji učenici postignu tokom jedne godine školovanja. Prosečan pad Srbije u tri oblasti iznosi oko 22 poena, što odgovara otprilike jednoj godini učenja.
Još ozbiljniji problem je broj učenika koji se nalaze u kategoriji „funkcionalno nedovoljno pismenih“. Prema PISA rezultatima, 43% učenika iz Srbije je ispod osnovnog nivoa kompetencija u nauci, 47,6% u čitanju, a čak 52,7% u matematici. To znači da svako drugo dete, posle skoro deset godina školovanja, nema osnovne matematičke kompetencije koje su mu potrebne za dalje obrazovanje i svakodnevni život.
Baucal dodaje da deo generacije učenika koji su van obrazovnog sistema ne ulazi u testiranje, što dodatno pogoršava sliku o obrazovnom sistemu. On ukazuje na to da će buduće generacije učenika živeti u svetu u kojem će tehnologija, veštačka inteligencija i tržište rada brzo menjati uslove života, te da će im biti potrebne snažne veštine kao što su razumevanje, kritičko procenjivanje informacija i rešavanje problema.
Stanje u obrazovanju, prema Baucalu, više nije samo „zabrinjavajuće“ — ono je postalo alarmantno. On ističe da jedan deo objašnjenja naših loših rezultata leži u niskim ulaganjima u obrazovni sistem, jer Srbija značajno manje ulaže po učeniku u poređenju sa razvijenijim evropskim zemljama. Ukazuje da bez većih ulaganja teško možemo očekivati poboljšanje, ali da samo veće ulaganje neće biti dovoljno. Neophodno je raditi pametnije.
Baucal smatra da među nastavnicima i stručnjacima za obrazovanje postoji mnogo znanja o tome kako sistem može da se unapredi, ali da je potrebno da ključne odluke donose stručni i odgovorni ljudi, a ne da se sistem vodi prema stranačkim kriterijumima. Takođe, naglašava da je poverenje ključno za dobro obrazovanje. Učenici moraju da se osećaju sigurno i podržano u školama, uz nastavnike koji imaju profesionalnu autonomiju.
Rezultati PISA studije ne mogu se pripisati isključivo stranačkim pritiscima u poslednjoj godini, već odražavaju kumulativna iskustva učenika tokom više godina školovanja. Baucal naglašava da je zabrinjavajuće što vlast nije pružila stabilnost i podršku potrebnu za oporavak obrazovnog sistema, već je dodatno proizvodila nesigurnost i političke pritiske.
U normalnom društvu, ovakvi rezultati bi otvorili ozbiljno pitanje odgovornosti ministra i Vlade. U Srbiji, međutim, takva odgovornost je dugo potiskivana stranačkom lojalnošću. Bez institucija koje odgovaraju građanima, teško možemo očekivati bolje obrazovanje. Iako promena vlasti može otvoriti mogućnost za promene, Baucal naglašava da je nakon toga potrebno mnogo truda za postizanje boljih rezultata, uključujući veća ulaganja, depolitizaciju obrazovanja i vraćanje profesionalnog dostojanstva nastavnicima.
Na kraju, Baucal ukazuje da se bez stvaranja škola u kojima se deca osećaju sigurno i žele da uče ne možemo nadati boljem obrazovanju.
