Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) nedavno je uručilo priznanja za istraživačko novinarstvo „Dejan Anastasijević“. Prvu nagradu dobila je novinarka Barbara Matejčić za tekst „Ubijanje za fotografiju: Šta se krije iza jedinog snimka smrti u ratu u Jugoslaviji“. U svom istraživanju, Matejčić se fokusirala na fotografiju ubistva civila u Brčkom iz 1992. godine, na kojoj je prikazan Goran Jelisić, upravnik logora „Luka“, kako likvidira civile. Jelisić je kasnije osuđen na 40 godina zatvora pred Haškim tribunalom.
Fotografije ubistava su načinili Bojan Stojanović i Srđan Petrović. Stojanović je 1993. godine dobio prestižnu nagradu World Press Photo, a u opisu njegovog dela je stajalo da policajac ubija muslimanskog snajperistu. Zahvaljujući Matejčić, termin „snajperista“ je promenjen u „civil“. Sada je pokrenuta inicijativa da se Stojanoviću oduzme nagrada.
Matejčić je ispričala kako je došla do ove priče. Inspiraciju je pronašla u knjizi „Rat slikama“ fotografkinje Sandre Vitaljić, gde je naišla na intervju sa ratnim fotoreporterom koji je pominjao dvojicu mladih fotografa koji su plaćali za fotografisanje ubistava civila. Ova informacija je nju podstakla da istraži dalje, kako bi razjasnila etičke granice novinarstva i odgovornost medija.
Tokom istraživanja, Matejčić je pokušala da razume kakvi su ljudi poput Jelisića, koji je sebe nazivao drugim Adolfom, u poređenju sa Hitlerom. Stručnjaci su ga opisali kao osobu sa poremećajem ličnosti, ali to nije umanjilo njegovu krivičnu odgovornost. Tokom suđenja, procenjeno je da je mogao biti odgovoran za smrt stotina ljudi u kratkom vremenskom periodu.
Matejčić je podelila i svoja iskustva u razgovoru sa osuđenim ratnim zločincima, koji su često negirali svoja dela. Ovaj fenomen pokazuje užas rata, gde neki ljudi nastavljaju da žive normalno uprkos svojim zločinima, dok su drugi, nevini, zauvek pogođeni.
Inicijativa za oduzimanje nagrade Stojanoviću još uvek nije sprovedena, ali je promena u opisu fotografije značajna. To je važno za porodicu ubijenog Huseina Krše, koji je bio običan civil, a ne snajperista, kako je ranije predstavljeno. Matejčić se nada da će porodica konačno dobiti javno priznanje istine o njegovoj smrti.
Kao istraživački novinar u ovom regionu, Matejčić ističe težinu posla, posebno kada je reč o istraživanju ratnih zločina. Iako je svaki put kada se bavi ovom temom govori sebi da je to poslednji put, ona se iznova vraća zbog intrigantnosti rata i političkih posledica dešavanja iz devedesetih. U društvima koja minimiziraju svoje zločine i proizvode revizionizam, istraživačko novinarstvo ostaje ključno za očuvanje istine.
