Telefonske govornice u Srbiji preživele su razne izazove, uključujući ratove, bombardovanje, sankcije i raspad Jugoslavije. Iako danas služe više kao oglasne table za različite usluge nego za svoju prvobitnu namenu, ove govornice ostaju nemi svedoci istorije. U Beogradu, mnoge od njih i dalje stoje na ulicama, a pitanja o njihovoj funkcionalnosti postavljaju se sve češće.
U jednom podzemnom prolazu kod Doma omladine, naišli smo na jednu od ovih govornica. Podižemo slušalicu, a nakon nekoliko sekundi, iznenađuje nas zvuk pištanja. Iako je bio neočekivan, zvuk nas podseća da ove govornice još uvek imaju neku svrhu. Na displeju se jasno prikazuje vreme i datum, iako ne precizno, ali to nas ne sprečava da istražimo dalje.
Prolaznici koje smo pitali o funkcionalnosti govornica uglavnom su bili skeptični. Čika Slaviša, jedan od sagovornika, istakao je da ih nije koristio više od 35 godina, naglašavajući nejasnoću oko toga ko bi mogao da odnese slušalicu. Slično su odgovarali i ostali, dok su mlađi čak i priznali da nikada nisu koristili govornice, ostavljajući nas sa pitanjem gde možemo kupiti karticu.
U potrazi za karticama, odlučili smo da posetimo kiosk u blizini. Prodavačica je kroz smeh odgovorila da nije ni znala da postoje radeće govornice, dodajući da se ranije koristila neka kartica. Nažalost, došli smo do ćorsokaka jer se kartice više ne prodaju.
Naša sledeća destinacija je PTT muzej, gde nas dočekuje kustoskinja Alma Koman. Ona nam otkriva da su crvene Halo govornice, postavljene pre više od 20 godina, formalno van upotrebe. Pre dve ili tri godine moglo je još uvek da se kupi kartica, ali je interesovanje opalo pre više od decenije. Alma se seća da su kartice stajale u blagajnama pošte, jer ih skoro niko nije tražio.
Halo kartice su nekada koštale oko 300 dinara i omogućavale su razgovore duže od sat vremena za lokalne pozive. Međutim, mlađe generacije nisu svesne kako je to funkcionisalo. Alma objašnjava da su kartice bile nešto što se čuvalo za važne trenutke, poput obaveštenja roditeljima o uspehu na ispitu.
Od trenutka kada su govornice prešle u vlasništvo Telekoma, postale su više muzejski eksponati nego funkcionalne jedinice. Mnoge od njih su zapuštene, a umesto telefona, često su prekrivene oglasima. U Evropi, međutim, postoje primeri gde su govornice očuvane i prenamenjene, poput britanskih crvenih govornica koje su postale simbol tradicije ili čak male javne biblioteke.
Pokušaji da se modernizuju i uvedu nove tehnologije, kao što su pametne govornice sa interaktivnim ekranima, do danas nisu ostvareni. Iako je 2020. najavljeno uklanjanje starih govornica, one i dalje stoje na ulicama Srbije, ignorisane od strane prolaznika i nadležnih. Telekom, zadužen za njihovu sudbinu, nije odgovorio na postavljena pitanja o njihovoj budućnosti.
S obzirom na sve to, postavlja se pitanje: da li će ove govornice ikada ponovo dobiti svoju svrhu ili će ostati samo deo urbanog pejzaža, kao svedoci prošlih vremena? U svetu gde se tehnologija brzo menja, a komunikacija evoluira, čini se da su ove telefonske govornice postale deo istorije koja je zaboravljena. Mnoge generacije nisu ni svesne njihove vrednosti, a njihov opstanak ostaje neizvestan.
