Goran Marković, poznati reditelj i profesor emeritus, doživeo je nedavno otpuštanje sa Akademije umetnosti u Novom Sadu, što je izazvalo veliku pažnju medija i javnosti. Naime, odluku o njegovom otkazu saznao je od svojih studenata, nakon što je ranije potpisao ugovor kojim se obavezao na produžetak svojeg angažovanja. Marković veruje da su razlozi za otkaz u stvari političke prirode i epski su povezani sa njegovom podrškom studentskim protestima koji su se dogodili u poslednje vreme.
Ova situacija je izazvala oštre reakcije, a među njima je i podrška bivšeg predsednika Srbije, Borisa Tadića. Tadić je javno osudio Markovićev otkaz, nazivajući ga sramotom za državu koja je trenutno pod vlašću Aleksandra Vučića. On ističe da je otkaz neposredna reakcija trenutne vlasti na Markovićevu hrabrost da se bori za slobodu i prava studenata. Ovaj događaj osvetljava širu sliku o trenutnom stanju umetničke i akademske zajednice u Srbiji, koja se suočava s pritiscima i represijama.
Marković, koji je kroz svoj rad stekao ugled ne samo kao reditelj, već i kao edukator, iskazuje sumnju u legitimnost odluke o njegovom otkazivanju. Pored političkih aspekata, ističe da mu Akademija nikada nije isplatila honorar za njegov rad, što dodatno ukazuje na neprofesionalizam institucije u kojoj je bio angažovan. Ova situacija postavlja pitanje o vrednostima koje se promovišu unutar akademskih institucija i njihovoj odgovornosti prema profesorima koji su uložili trud u obrazovanje studenata.
U trenutku kada se čini da umetnost i sloboda izražavanja postaju sve više ugroženi, Markovićev slučaj postavlja pitanja o budućnosti umetničke zajednice u zemlji. Kako se čini, umetnici, akademici i studenti suočavaju se sa sve većim izazovima kao rezultat političkih pritisaka, pretnji i cenzure. Marković, sa svojom dugogodišnjom karijerom i posvećenošću umetnosti, postao je simbol otpora protiv ovakvog stanja stvari.
U svetlu ovih događaja, kreativni sektor u Srbiji mora ponovo preispitati svoje vrednosti i strategije borbe za slobodu izražavanja. Umetnost bi trebala da bude platforma za kritiku društva i izražavanje različitih perspektiva, ali se čini da se trenutno nalazi pod sve većim pritiscima. Borba koju je Marković vodio nije samo njegova lična borba, već borba za celokupnu umetničku zajednicu.
Ovaj slučaj poziva na akciju i solidarnost među umetnicima, akademicima i studentima svih disciplina, kako bi se osiguralo da se ovakva praksa ne ponavlja i da svi imaju pravo na slobodan i demokratski izraz. Marković će se, bez sumnje, boriti za svoja prava i ideali koji su ga vodili kroz njegovu karijeru, ali izazov sa kojim se suočava ukazuje na dublji problem u društvu. Potrebno je da se svi mi angažujemo i podržimo slobodu umetnosti kako bismo osigurali bolju budućnost za umetničku zajednicu, ali i za društvo u celini.
