Nakon godinu dana od Dragijevog ključnog izveštaja o konkurentnosti, koji je pozivao na „radikalne promene“ kako EU ne bi zaostala za SAD i Kinom, Euronews analizira da li je Unija delovala ili samo reagovala.
Niko ne voli da igra sporednu ulogu, ali upravo je na toj poziciji EU završila na globalnoj sceni velikih sila. To je bila oštra ocena Marija Dragija, bivšeg italijanskog premijera i nekadašnjeg predsednika Evropske centralne banke o događajima koji su oblikovali 2025. godinu. Kina ne vidi evropski blok kao ravnopravnog partnera, a EU igra samo „marginalnu“ ulogu u pregovorima o miru u Ukrajini i postala je tek posmatrač desetina hiljada smrti u Gazi.
Prema Dragiju, blok od 27 članica više ne može da veruje da mu ekonomska veličina automatski garantuje ravnopravan status u globalnoj trgovini i geopolitici. On je istakao da će ova godina ostati upamćena kao godina u kojoj je ta iluzija nestala. „Naša politička organizacija mora da se prilagodi zahtevima svog vremena kada su oni egzistencijalni“, upozorio je Dragi.
Ipak, njegovo upozorenje nije novo. Pre godinu dana, bivši predsednik ECB već je podigao uzbunu zbog problema konkurentnosti bloka i pozvao na „radikalne promene“ kako bi se izbeglo zaostajanje za SAD i Kinom. U svom ključnom izveštaju prošle godine, Dragi je opisao kraj ere otvorene, na pravilima zasnovane trgovine i pozvao na novu industrijsku strategiju EU. Njegov recept uključuje manje regulative, više koordinacije među državama članicama, manje barijera unutar jedinstvenog tržišta, više zajedničkih investicionih projekata i dublju integraciju tržišta kapitala.
Međutim, godinu dana kasnije, šta je Evropa zapravo postigla? Dragijev izveštaj dominirao je razgovorima u Briselu i šire mesecima, posebno zbog dva aspekta: 750–800 milijardi evra godišnje potrebnih za ostanak u globalnoj trci i poziva na zajednički dug. Prošlog septembra, izveštaj je tvrdio da zajedničko zaduživanje treba da postane redovan alat za finansiranje digitalne i zelene tranzicije Evrope, kao i hitno potrebnih odbrambenih kapaciteta.
U martu je Evropska komisija odgovorila programom SAFE, kreditnom šemom osmišljenom da prikupi do 150 milijardi evra na tržištima kako bi države članice zajednički finansirale odbrambene nabavke. Međutim, fiskalno konzervativne vlade poput nemačke i holandske i dalje se protive bilo čemu što podseća na evroobveznice iz perioda pandemije kovida 19. Neke od ovih „štedljivih“ država takođe su odbile predlog Komisije da se dugoročni budžet EU, trenutno oko 1 bilion evra, udvostruči do 2028.
Mnogi analitičari ističu da ogromne investicije potrebne za ponovno naoružavanje Evrope i njenu transformaciju u zeleniju, digitalniju ekonomiju i dalje ostaju daleko od realizacije, i da će blok uskoro morati da istraži nekonvencionalna rešenja. Ginteram Volf, viši saradnik instituta Bruegel, naglasio je da će čak i ujedinjena Evropa biti neefikasna ako svoju ekonomsku snagu ne potkrepi vojnom moći, posebno u trenutku kada se SAD povlači kao garant međunarodnog poretka.
Paradoksalno, jedna od glavnih tačaka Dragijevog izveštaja, dekarbonizacija, bila je izostavljena iz njegovog poslednjeg govora. Otero iz Real Instituto Elcano naglašava da je ovaj raskorak odražava sve veći jaz između geopolitičke debate i stvarnosti koju žive mnogi Evropljani, posebno u zemljama koje se suočavaju s posljedicama klimatskih promena.
U pogledu tržišta kapitala, Dragijev izveštaj je naglasio potrebu za većom integracijom, ali pozivi na konsolidaciju ostaju dugogodišnja briselska želja kojoj se države članice uporno opiru. Ekonomski izazovi su očigledni, a Evropa se suočava sa sve većim jazom u BDP-u u odnosu na SAD. Dragi procenjuje da će zatvaranje tog jaza koštati između 750 i 800 milijardi evra godišnje u narednim godinama.
Kako bi to rešila, Komisija je predložila planove poput Plana spremnosti za odbranu do 2030. godine, Unije štednje i investicija i Kompasa konkurentnosti. Međutim, da li je EU sprovela „radikalne promene“ koje je Dragi zahtevao? Ne baš. EU se većinom fokusirala na deklaracije i smanjenje regulatornih opterećenja, uz mali napredak u dubljim reformama.
Za kraj, analitičari ukazuju na to da EU razume svoje probleme i preduzima korake da ih reši, ali tempo i ambicija daleko su od „radikalnih“ promena koje zahteva današnji promenljivi svet. Ako želi da promeni svet, mora početi od sebe.
