Srpsko tržište oraha se suočava sa velikim izazovima, uprkos potencijalu koji ova kultura ima. Profesor Zoran Keserović sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu ističe da se Srbija u velikoj meri oslanja na uvoz oraha, iako je gajenje ove biljke izvodljivo i u našim uslovima. Savremene sorte oraha, koje se sade, pokazuju potencijal za dugoročnu isplativost, navodeći da bi ulaganje u ovakve zasade moglo biti profitabilno u narednih tridesetak godina.
Od 2015. godine, proizvodnja oraha u Srbiji beleži opadanje. U 2014. godini, proizvodnja je iznosila 16.000 tona, dok je 2021. godine pala na samo 7.540 tona. Prosečna proizvodnja u protekle četiri godine bila je oko 9.440 tona. Keserović naglašava da je unapređenje tehnologije proizvodnje ključno, i preporučuje podizanje savremenih zasada koji uključuju sorte sa lateralnom rodnošću, poput čendlera, lara, fernea, franketa, pedra i tjulara. Kvalitet sadnog materijala i pravilno formiranje uzgojnog oblika su od suštinskog značaja, jer je orah veoma osetljiv na bolesti.
Investicija po hektaru za savremene zasade oraha, sa sistemima navodnjavanja, kreće se između 11.000 i 13.000 evra, što je značajno manje u poređenju sa ulaganjima u plantaže jabuka ili borovnica, gde se troškovi kreću od 40.000 do 70.000 evra. Profesor Keserović objašnjava da se troškovi proizvodnje pokrivaju u četvrtoj ili petoj godini, dok se ulaganje vraća između osme i desete godine. Uz pravilnu negu, ovakvi zasadi mogu da opstanu od 25 do 35 godina.
S obzirom na to da Srbija ne proizvodi dovoljno oraha za pokrivanje domaćih potreba, uvoz je neophodan. U Beogradu, cena očišćenih oraha na pijacama iznosi oko 1.200 dinara po kilogramu. Kada je reč o proizvođačima, cena oraha u ljusci je oko pet evra, dok očišćeni orah dostiže cenu od 8,5 do 10 evra po kilogramu.
Milan Brkljač, suvlasnik jedne od najvećih plantaža oraha u Srbiji „Siora“, ističe da trenutno imaju 50 hektara pod orahom, a planiraju da prošire proizvodnju za još toliko u naredne dve godine. U njihovom asortimanu nalaze se američke i francuske sorte, kao što su čendler, lara i franket. Iako plantaža još uvek nije postigla pun rod, očekuju prvi manji komercijalni prinos od 600 kilograma do jedne tone po hektaru u šestoj godini, dok bi u budućnosti prinos mogao da iznosi od tri do pet tona po hektaru.
Brkljač napominje da svako ko se odluči na sadnju oraha mora biti svestan da je to dugoročna investicija koja zahteva značajna ulaganja u prvih šest ili sedam godina, bez očekivanja prihoda. On veruje da će profitabilnost biti zagarantovana nakon osme ili devete godine.
Što se tiče budućih planova, Brkljač ističe da njihovi proizvodi spadaju u kategoriju visokokvalitetnih, premijum proizvoda, i smatra da će domaće tržište teško prihvatiti njihove cene, pa planiraju da se orijentišu ka izvozu. On dodaje da bi, ako budu imali mogućnost, bili spremni da se uključe na domaće tržište, ali da je izvoz svakako opcija, s obzirom na to da su potrošači navikli na domaći orah.
Kada su u pitanju kalkulacije troškova, Brkljač naglašava da je za hektar plantaže potrebno između 260 i 270 sadnica oraha, čija cena iznosi oko 15 evra po sadnici. U troškove treba uračunati i mehanizaciju, navodnjavanje i zaštitu biljaka. U prvim godinama, troškovi đubrenja i zaštite mogu iznositi od 500 do 700 evra po hektaru, a zatim rastu s vremenom. Ova kompleksnost i nužnost ulaganja u infrastrukturu predstavljaju izazov za potencijalne investitore u proizvodnju oraha u Srbiji.
