Studenti u Srbiji pobedom na izborima ostvarili su neverovatnu političku odiseju bez istorijskog presedana koja je uzdrmala sve političke kategorije, ocenio je francuski portal „Kurije enternasional“ (Courrier international). Ovaj veoma čitani francuski portal prenosi opsežnu analizu Slobodana Simovića sa hrvatskog sajta „H-Alter“, u kojoj se podvlači da je to „neviđen poduhvat horizontalne organizovanosti, solidarnosti i neposredne demokratije“.
Simović, za koga „Kurije enternasional“ navodi da živi u Holandiji, a u Beogradu je studirao i doktorirao filozofiju i istoriju, ističe da je pokret nastao iz protesta protiv nasilja i institucionalne neodgovornosti. Analiza naglašava da je pokret organizovan horizontalno, bez klasičnog rukovodstva, bez koalicije sa postojećim opozicionim strankama i bez prepoznatljivog moćnog međunarodnog pokrovitelja, uspeo da pod sopstvenim imenom i brendom osvoji apsolutnu parlamentarnu većinu.
Simović smatra da, ako nova vlast uspe da ostvari svoje osnovne ciljeve, a horizontalne mreže građanskog samoorganizovanja nastave da se razvijaju, u Srbiji bi mogao nastati jedan neuobičajen oblik društvene stabilnosti. Ova stabilnost ne bi bila zasnovana na odsustvu političkih sukoba ili trajnoj dominaciji jedne političke organizacije, već na stalnoj interakciji između demokratskih institucija i društva koje je naučilo da se samoorganizuje.
U opsežnom osvrtu se posebno ukazuje da socijalna orijentacija pokreta ne proizlazi iz neke prethodno prihvaćene sličnosti sa socijaldemokratskom ideologijom, već iz susreta iskustava solidarnosti i jednakosti koje su studenti praktikovali unutar svoje organizacije i duboko nepravednog sistema privilegija. Tokom razgovora sa građanima, studenti su sve bolje razumevali manifestacije tog sistema.
Pokazalo se da jedan pokret može biti veoma heterogen na nivou političkog identiteta, a ipak koherentan u shvatanju društvene odgovornosti i socijalne pravde. Simović objašnjava da je nakon novosadske tragedije postojalo ogromno društveno nezadovoljstvo, dok su institucije koje su morale da utvrde odgovornost bile duboko kompromitovane i pod kontrolom korumpirane vlasti. Opozicija je bila slaba, a dominantni mediji pod neposrednim uticajem vlasti, dok su spoljni činioci bili kolaboracionisti Vučićevog režima.
„Vučić je EU, Rusiji i Kini davao ono što im je bilo neophodno, ne samo politički, već i ekonomski. Zauzvrat je imao njihovu podršku i, kako su studenti smatrali, ogromne lične finansijske beneficije“, piše Simović. U analizi se zaključuje da iskustvo da pokret nije mogao računati ni na domaće centre moći, ni na međunarodne pokrovitelje, razvija snažnu potrebu za političkom autonomijom i shvatanje da Srbija mora sama, kroz demokratske institucije, određivati svoje političke i razvojne prioritete.
Simović naglašava da se iz takve perspektive pitanje odnosa prema Evropskoj uniji postavlja drugačije: potrebno je pitati ne samo želi li Srbija članstvo u EU, već i kakav odnos EU nudi demokratskoj i suverenoj Srbiji, pod kojim uslovima i uz kakvo poštovanje njene političke autonomije.
Dva faktora posebno su doprinela prerastanju studentskog protesta u široki društveni pokret. Prvi je podrška velikog dela obrazovne i akademske zajednice, uključujući univerzitetske profesore, srednjoškolce i njihove nastavnike. Drugi faktor je, kako se navodi, bio sam Aleksandar Vučić i metode godinama korišćene protiv političkih protivnika: diskreditacija, optužbe za izdaju, strano plaćeništvo i najbrutalnije vređanje.
„Televizija govori da su studenti nasilnici i izdajnici, dok roditelji i nastavnici poznaju ljude o kojima se govori i dobro znaju da oni to nisu“, naglašava se. Za mnoge građane, razlika je postala ne samo politička, već i kulturna – postojala je vidljiva razlika između dva načina društvenog delovanja: solidarnosti i hijerarhijske mobilizacije zasnovane na prisili.
Analiza se završava zaključkom da je postojala primitivna, vulgarna i preteća medijska kampanja, koordinirana iz jednog centra, dok je sa druge strane dolazila eksplozija duhovitosti, optimizma i visprenosti, koja je decentralizovano podrila kredibilitet vlasti.
