Život Jelisavete Karađorđević, ćerke kneza Pavla Karađorđevića, regenta Kraljevine Jugoslavije, bio je ispunjen dramatičnim previranjima i susretima sa značajnim ličnostima 20. veka. Njena biografija obuhvata period od dvorca Karađorđevića do izgnanstva, a kroz nju se oslikava slika jednog turbulentnog vremena, koje je oblikovalo sudbine mnogih.
Rođena u svetu dvoraca i privilegija, Jelisaveta je doživela velike gubitke, a njen život je često nalikovao na priču o Pepeljugi. Nakon političkih prevrata i Drugog svetskog rata, bila je primorana da napusti domovinu i detinjstvo je provela u izbeglištvu. U svojim sećanjima, princeza naglašava kako je njen otac, knez Pavle, želeo da Jugoslavija ostane neutralna i izbegne rat. “Nije bio spreman za rat. Posle deset dana izgubili smo ogroman broj ljudi, što nije bila njegova ideja,” izjavila je Jelisaveta, dodajući da je pronašla dokumente u britanskim arhivama koji su joj pomogli da bolje razume dešavanja iz tog perioda.
Tokom svog života, Jelisaveta je imala priliku da upozna mnoge poznate ličnosti, uključujući američkog predsednika Džona Kenedija, s kojim se sprijateljila. Prisjetila se kako je bila impresionirana njegovim znanjem o Jugoslaviji i njenoj porodici. “Za razliku od mnogih Amerikanaca tog vremena, bio je veoma upućen,” rekla je, naglasivši da je jedan od najupečatljivijih trenutaka bio ples sa Kenedijem tokom Kubanske krize.
Pored Kenedija, Jelisaveta je imala i zanimljivu vezu sa britanskim glumcem Ričardom Bartonom. “Bio je šarmantan, imao je predivan glas. Volela sam njegov duboki glas. Ali problem je bio što je previše pio,” otkrila je princeza, dodajući anegdotu o takmičenju između Bartona i drugog glumca, Piter O’Tula, u pijenju.
U sadašnjem vremenu, bliska je sa kraljem Čarlsom Trećim, s kojim može da razgovara o svemu. “Jako je otvoren, ima divan smisao za humor, jako je interesantan i informisan o svemu,” rekla je Jelisaveta, naglašavajući njihovu bliskost.
Osim ličnih veza, princeza se prisetila i nestalih uspomena iz porodične prošlosti, poput Rols-Rojsa njenog oca, koji je nestao tokom turbulentnih godina. “Tražila sam ga. Mislila sam da bi bilo divno da vozim turiste kroz Beograd u njemu,” rekla je, dodajući da je automobil postao potpuna misterija.
Izgnanstvo je Jelisaveti donelo mnogo iskustava, ali i gubitak doma. Godine 1941, kada je došlo do promene vlasti, porodica kneza Pavla imala je samo nekoliko sati da spakuje stvari. “Imali smo samo četiri sata da sve spakujemo i odemo,” prisetila se. Nakon toga su se preselili u Keniju, a zatim u Južnu Afriku, gde su proveli mnogo godina.
Iako je izgubila domovinu, Jelisaveta je tokom svog života imala priliku da upozna različite kulture, živeći u Parizu, Londonu, Americi i Južnoj Americi. “To je bila prednost, jer sam upoznala mnogo ljudi. Ali sam istovremeno izgubila nešto što bih volela da sam imala – da bolje poznajem srpski jezik, književnost i istoriju,” izjavila je.
Povratak u Srbiju 1987. godine bio je jedan od najvažnijih trenutaka njenog života. “Kada sam osetila tlo ispod nogu, počela sam da plačem. Ali to su bile suze od sreće,” rekla je.
Jelisaveta je takođe govorila o svojoj kandidaturi za predsednika Srbije 2004. godine. “Dobila sam oko 60.000 glasova, što nije malo. Hvala Bogu što nisam pobedila. To bi bio veliki teret,” priznala je, dodajući da nije bila spremna za tu ulogu.
Osvrnula se i na NATO bombardovanje Jugoslavije 1999. godine, koje je ocenila kao nepotrebno i veliku glupost. Iako je kralj Čarls važna figura, Jelisaveta naglašava da nije političar i da njegova uloga nije isto što i moć. “Najbitnije je kakav je neko čovek,” zaključila je.
