Proteste u Srbiji, koji traju već mesecima, dosegli su svoj najnoviji vrhunac 28. juna, kada je oko 140.000 ljudi u Beogradu zatražilo nove izbore. Ovaj događaj privukao je pažnju i inostranstva, iako broj okupljenih nije dostigao onaj sa skupa 15. marta, kada je studentski pokret mobilizovao više od 300.000 građana. Ipak, demonstracije protiv vladavine autokrate Aleksandra Vučića, koje su počele u novembru 2024. godine, pokazuju da nisu izgubile snagu.
Međutim, okupljanje je ukazalo i na zabrinjavajući razvoj događaja na Balkanu. U studentskom pokretu, koji je i dalje glavni pokretač protesta, sve više prevladava velikosrpski nacionalizam, što podseća na rane godine vladavine Slobodana Miloševića. Autor članka iz „Frankfurter algemajne cajtung“, Mihael Martens, ističe da su nacionalisti i relativizatori ratnih zločina na skupu u Beogradu dominirali, dok je jedini govornik koji je zadržao umereni ton bio rektor Beogradskog univerziteta.
Ostali govornici su iznosili stavove koji su se odmakli od prvobitnog cilja protestnog pokreta, koji je bio obnova demokratije i vladavine prava. Umesto toga, u prvi plan su iznesene ideje o pokretanju novih sukoba protiv Kosova ili Bosne. Skup je otvorio student koji je histerično govorio o Bogu, Srbima i Kosovskoj bici protiv Osmanlija, naglašavajući značaj datuma 28. juna, koji se u Srbiji slavi kao Vidovdan, dan svetog Vida.
Ovaj datum ima mitski značaj u srpskom nacionalizmu i korišćen je kao simbol borbe. Tokom govora, student je spominjao „krv i tlo“, oslanjajući se na retoriku o precima koji su se borili za srpsku otadžbinu. Pominjanje Nikolaja Velimirovića, nacionalističkog sveštenika, dodatno je pojačalo nacionalističku atmosferu okupljanja. Njegov govor, koji je uključivao priče o kostima i precima, ukazivao je na duboko ukorenjene nacionalističke ideje.
Profesor književnosti, koji je nedavno pohvalio poeziju Radovana Karadžića, ratnog zločinca, takođe je na skupu pozvao na sećanje na Srbe van Srbije, u Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji. Ove reči su bile kodne reči za velikosrpsku ideologiju, koja je u prošlosti dovela do zločina tokom rata devedesetih godina. Ove poruke su izazvale zabrinutost među onima koji su pratili događaj putem interneta, posebno među onima iz gradova kao što su Vukovar, Sarajevo ili Priština.
Iako ne misle svi studenti kao govornici na protestima, oni koji se protive nacionalističkom tonu i dalje su u manjini. Ukoliko se ne distanciraju od nacionalističkih ispada, Srbija će nastaviti da se suočava sa tamnom stranom svog identiteta. Autor zaključuje da bi, ako bi došlo do distanciranja od nacionalizma, protestni pokret mogao da se raspadne na dva dela, što bi oslabilo brojčanu podršku, ali ojačalo zahteve za demokratijom i vladavinom prava.
Studentski pokret trenutno pokušava da srpski nacionalizam ne prepusti Vučiću, pokušavajući da ga pretekne zdesna. Ipak, Vučićeva vlast neće biti uzdrmana nacionalističkim cirkusima. Ovaj pristup može izgledati kao pokušaj, ali u suštini je pogrešan put. Vučić predstavlja samo vidljivi izraz nacionalističke zablude, čiji su uzroci dublji i složeniji.
U svetlu ovih događaja, važno je da se mladi ljudi u Srbiji distanciraju od radikalnih nacionalističkih ideja i da se fokusiraju na istinske vrednosti demokratije i ljudskih prava. Samo tako će protesti moći da postanu stvarna snaga za promenu, a ne platforma za ponavljanje grešaka iz prošlosti.
