Nekadašnja scena masovnih proevropskih protesta u Tbilisiju, glavnom gradu Gruzije, danas deluje drastično drugačije. Rustaveli avenija, koja je u prošlosti bila središte okupljanja građana, sada je raskopana, a saobraćaj u tom delu grada je zatvoren. Pred zgradom parlamenta ostalo je samo nekoliko šatora, simbol otpora protiv vlasti. Ovaj prizor podseća na slične situacije u Beogradu, gde su šatori takođe postavljeni između ključnih državnih institucija, ali sa drugačijom političkom pozadinom.
Protesti u Tbilisiju počeli su sredinom 2023. godine, kada je vlast predložila zakon koji bi omogućio vlastima da klasifikuju nevladine organizacije prema izvoru finansiranja. Ovaj zakon je izazvao masovne proteste, jer su građani smatrali da predstavlja pretnju za demokratiju i slobodu okupljanja. Na vrhuncu protesta, u Tbilisiju se okupilo više od 10.000 ljudi, koji su zahtevali ostavku vlade i pristup evropskim integracijama.
Međutim, uprkos velikoj podršci na početku, protesti su postepeno osipali, a vlast je uspela da smiri situaciju. Danas, ispred parlamenta, okupljeni su samo mali broj onih koji se protive vlastima. Oni su postavili šatore kao simbol svog otpora, ali se čini da su njihovi zahtevi i motivacija slabili. Mnogi građani su se povukli iz protesta, smatrajući da su njihovi glasovi ignorisani ili da su protesti postali besmisleni.
U međuvremenu, vlada Gruzije je nastavila sa svojim planovima, iako je suočena sa kritikama iz inostranstva. Evropska unija je izrazila zabrinutost zbog situacije i pozvala na dijalog između vlasti i opozicije. Međutim, vlasti su ostale čvrste u svom stavu, smatrajući da je zakon potreban za kontrolu stranih uticaja u zemlji. Ova situacija je stvorila tenzije između vlasti i opozicije, ali i između građana koji se ne slažu sa načinom na koji se pitanja demokratije i ljudskih prava rešavaju.
Sličnosti sa Beogradom su očigledne. U Srbiji su šatori postavljeni kao simbol protesta protiv vlasti, ali su često imali i drugačiju političku funkciju. Tokom protestnih okupljanja, građani su zahtevali promene u vladi, kao i veću transparentnost i odgovornost. Iako su šatori u Beogradu postali simbol otpornosti, čini se da se situacija u Tbilisiju razlikuje po tome što su protesti izgubili na snazi i podršci.
Osim toga, medijska pokrivenost događaja u Tbilisiju bila je manja nego što se očekivalo. Dok su se ranije masovni protesti prenosili uživo, sada se čini da je interes medija opao, a s njim i podrška građana. Mnogi od onih koji su nekada bili aktivni učesnici protesta sada su se povukli u tišinu, verovatno razočarani nedostatkom konkretnih rezultata.
Ipak, neki aktivisti i dalje ostaju posvećeni borbi za demokratiju i ljudska prava u Gruziji. Oni se nadaju da će se situacija promeniti i da će građani ponovo uzeti učešće u protestima. Njihova borba nije samo borba protiv trenutne vlasti, već i borba za budućnost zemlje koja teži evropskim vrednostima.
Dok Tbilisi postaje tiši i ograničeniji, očigledno je da je politička scena u Gruziji još uvek nestabilna. Sa svakim danom, sve više ljudi se povlači iz aktivizma, dok se vlasti čine sve jačima. Ovaj proces podseća na slične događaje u Srbiji, gde su protesti takođe izgubili na snazi, ali i dalje ostaju u sećanju kao simbol otpora. U ovom trenutku, ostaje da se vidi kako će se situacija razvijati u Tbilisiju i da li će građani ponovo pronaći svoj glas.
