Predsednik Dokumentaciono-informativnog centra „Veritas“ Savo Štrbac je izjavio da je euforija hrvatskog nacionalizma počela 1970. godine, kada je održana deseta sednica Centralnog komiteta Saveza komunista Hrvatske (SHK). U intervjuu za Tanjug, Štrbac se osvrnuo na lična iskustva iz tog perioda, naglašavajući kako je nacionalizam postajao sve prisutniji među narodom.
Štrbac se setio kako je u to vreme, zajedno sa prijateljem, prodavao jaja na zagrebačkoj pijaci. Tada su mu komentarisali zbog čega koristi ekavicu u govoru, a ubrzo su im rekli da će njihov posao preuzeti „neki Hercegovci“. Ovaj događaj je bio samo jedan od prvih signala koji su ukazivali na promene u društvenim normama i identitetu.
Jedan od važnih trenutaka koje je podelio bio je susret sa devojkom koja je na sastanak došla noseći hrvatski grb. Štrbac je istakao da mu je to delovalo nezamislivo, ali je devojka objasnila da je to nova moda i način prepoznavanja među mladima. Ovaj fenomen je naglašavao kako se identitet i nacionalna svest postepeno menjaju, a simboli hrvatskog nacionalizma postaju sve prisutniji.
U novembru 1971. godine, pre sednice Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije, započeo je štrajk studenata u Hrvatskoj, koji su zahtevali da im se vrate „njihove devize“. Štrbac je primetio da su tadašnji studenti smatrali da je Hrvatska opljačkana od strane Beograda, što je postala glavna parola tog pokreta. U to vreme, na desetine novina je objavljivalo članke u kojima su se ponavljale ove tvrdnje, dodatno podstičući nacionalističke osećaje među građanima.
Na sednici Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije, održanoj 1. decembra 1971. godine u Karađorđevu, smenjeno je rukovodstvo Saveza komunista Hrvatske, koje je nosilo politiku tzv. Masovnog pokreta. Štrbac je naglasio da je nakon ovih događaja nastala tišina koja je trajala sve do 1990. godine. Ovaj period je poznat kao „hrvatska tišina“ ili „hrvatsko ćutanje“.
Prema njegovim rečima, 12. decembra 1971. godine, na inicijativu Josipa Broza Tita, ponovo je zakazana sednica Centralnog komiteta Hrvatske. Tada su Pero Pirker i Savka Dapčević-Kučar podneli ostavke na sve političke funkcije, a čitana je i ostavka Mike Tripala. Ovi događaji su označili kraj otvorenog izražavanja nacionalističkih ideja, ali su iste ideje i zahtevi, prema Štrbacu, postali deo ustava iz 1974. godine, uprkos tome što je više od 2000 ljudi bilo osuđeno u tom periodu.
Štrbac je podsetio na to kako su mnogi od onih koji su smenjeni i dalje imali uticaj na politiku, a njihovi zahtevi su u velikoj meri oblikovali buduće ustavne promene u Hrvatskoj. Ovaj period je obeležen ne samo političkim prevratima, već i dubokim promenama u društvenom identitetu Hrvata.
Na kraju, Štrbac je naglasio da je nacionalizam u Hrvatskoj bio duboko ukorenjen u društvu, a proces oblikovanja nacionalnog identiteta traje decenijama. Njegova analiza događaja iz 1970-ih pruža uvid u to kako se nacionalizam razvijao i kako su se društvene norme menjale, što je imalo dugoročne posledice na političku scenu i identitet Hrvatske.
Ova svedočanstva i analize doprinose razumevanju složenosti hrvatskog identiteta i nacionalizma, te ukazuju na važnost proučavanja istorijskih konteksta u oblikovanju savremenih političkih i društvenih fenomena.
