Pojedine članice Evropske unije sve više koriste pravo veta kada je reč o pristupnom procesu zemalja kandidata. Ove odluke često su motivisane unutrašnjopolitičkim interesima, što dodatno komplikuje situaciju za države koje teže članstvu. Evropska komisija je u oktobru 2023. godine predložila reforme koje bi omogućile otvaranje pregovora sa državama kandidatima bez potrebe za jednoglasnom saglasnošću, već kvalifikovanom većinom. Ovaj predlog takođe podrazumeva da bi nove članice, nakon ulaska, bile ograničene u korišćenju prava veta u određenim oblastima tokom određenog perioda.
Međutim, problem leži u tome što je za usvajanje ovih reformi i dalje potrebna jednoglasna saglasnost svih država članica EU. To stvara začaran krug, jer se očekuje da se reformiše sistem koji je već postavljen, a koji sam po sebi zahteva složene dogovore među članicama. U isto vreme, Evropska komisija priprema posebne mape puta za Crnu Goru, Albaniju, Moldaviju i Ukrajinu, dok Bosna i Hercegovina i Srbija nisu uključene u ovaj plan.
Zijad Bećirović, direktor Međunarodnog instituta IFIMES, izjavio je da dok Evropska unija deklarativno podržava proširenje, politička praksa pokazuje drugačiju sliku. On naglašava da se kriterijumi za prijem novih članica često menjaju, što dodatno otežava situaciju za zemlje kandidate. Bećirović smatra da bi trebalo ponoviti proširenje iz 2004. godine, kada je u EU ušlo deset novih država, ukazujući na to da bi proširenje na Zapadni Balkan, gde živi oko 15 miliona stanovnika, moglo biti izvodljivo i korisno.
On se zapitao zašto je 2004. godine bilo moguće kolektivno proširenje, a sada se to smatra nemogućim. Naglasio je sličnosti među bivšim jugoslovenskim republikama i Albanijom, smatrajući da bi njihovo pridruživanje EU donelo novu snagu i svežinu Uniji, slično kao što je to bio slučaj sa prethodnim proširenjima. Bećirović je istakao da se moraju voditi dva procesa simultano: reformisanje Evropske unije iznutra i rad na proširenju.
U njegovom izlaganju se takođe naglašava da proširenje nije samo stvar tehničkih kriterijuma, već i političke volje. On veruje da bi članstvo ovih zemalja doprinelo jačanju EU, jer je proširenje uvek donosilo nove perspektive i energiju uniji.
Iz tog razloga, Bećirović predlaže da se Evropska unija suoči sa svojim unutrašnjim izazovima, ali i da ne zaboravi na značaj proširenja koje može doneti nove resurse, ideje i stabilnost na kontinentu. Ističe da je proširenje uvek bilo od suštinskog značaja za razvoj i jačanje evropskog projekta, te da bi se taj trend trebao nastaviti.
U svetlu ovih izjava, jasno je da se pred Evropskom unijom nalaze ozbiljni izazovi, ali i prilike za obnovu i jačanje. Potrebno je pronaći ravnotežu između unutrašnjih reformi i proširenja, kako bi se osigurao napredak i stabilnost na evropskom kontinentu. Proširenje bi moglo biti ključni faktor za jačanje jedinstva unutar EU, a istovremeno pružiti podršku zemljama koje teže članstvu.
Kako se situacija dalje razvija, važno je pratiti kako će se Evropska unija nositi sa ovim izazovima i da li će biti u stanju da pronađe rešenja koja će omogućiti nastavak procesa proširenja. U svakom slučaju, politička volja i spremnost na kompromis biće ključni za budućnost evropskog projekta i njegovih potencijalnih novih članica.
