Srbija i njeni građani nisu mnogo napredovali u poslednjih više od tri decenije, od održavanja prvih višestranačkih izbora 1990. godine. Ovo je u emisiji „Direktno sa Minjom Miletić“ izjavio analitičar Đorđe Vukadinović, ističući da su neki aspekti demokratičnosti u zemlji nazadovali. Prema njegovim rečima, značajan deo građana i političkih elita opoziciju ne doživljava kao integralni deo političkog sistema, već kao neprijatelje. Profesor na Filozofskom fakultetu, Čedomir Antić, takođe naglašava da je 1990. godina označila početak demokratije, ali i novih oblika političke dominacije, dok nekadašnja ministarka Gordana Čomić smatra da je najveća greška postpetooktobarske vlasti bila loše upravljanje očekivanjima građana.
Vukadinović se fokusirao na razlike između prvih višestranačkih izbora i trenutnog izbornog sistema. On objašnjava da su prvobitni izbori bili većinski, a doneli su apsolutnu vlast vladajuće stranke. Danas, prema njegovim rečima, imamo drugačije modele glasanja koji ne odgovaraju realnosti u Srbiji, jer ne funkcionišu na isti način kao u zapadnim zemljama. On smatra da je jednokružni većinski sistem nepravedan i da favorizuje najjače političke subjekte, dok ostali praktično ne učestvuju u raspodeli moći.
„Važnije je, međutim, videti šta se nije promenilo. Dijalog u politici gotovo ne postoji, a to je ključ za funkcionalnu demokratiju“, naglašava Vukadinović. On kritikuje nedostatak dijaloga između vlasti i opozicije, ističući da se opozicija često doživljava kao neprijatelj ili izdajnik. „Kada su opozicionari slabiji, spominje se dijalog, ali kada su jači, cilj je neutralizacija protivnika“, kaže on.
Vukadinović takođe ukazuje na pogoršanje stanja demokratije u zemlji nakon dolaska Srpske napredne stranke na vlast, navodeći da je poverenje u demokratiju dramatično opalo. On dodaje da su globalne elite, posebno na Zapadu, kompromitovale demokratiju primenom brutalnih ekonomskih i političkih metoda, što je dodatno razočaralo građane.
Gordana Čomić smatra da se politička kultura u Srbiji gotovo nije promenila tokom poslednjih 30 godina. Ona naglašava da je dijalog osnovni alat demokratije, a da se u Srbiji dijalog često prezire. „Ljudi više vole interpretacije jer za njih ne moraju ništa da čitaju“, kaže ona.
Čomić ukazuje na ključne greške političke elite, posebno na loše upravljanje očekivanjima i nedovoljnu komunikaciju vrednosti promena. Ona navodi da je prva mirna primopredaja vlasti u Srbiji zabeležena tek 2004. godine, naglašavajući da mirna primopredaja između predsednika još uvek nije standard.
Profesor Antić ističe da je Srbija 1990. godine ušla u proces demokratizacije, ali u nesigurnim okolnostima koje su otežale razvoj demokratskih institucija. On naglašava da je razvoj demokratije nemoguć dok se ne reši nacionalno-državno pitanje, a da su autoritarne tendencije duboko ukorenjene u društvu.
On takođe ukazuje na to da je 1990. godina označila i početak novog oblika političke dominacije, jer je tadašnja vlast nasleđivala imovinu komunističkih struktura. Prema Antiću, ključna greška demokratskog bloka nakon 5. oktobra 2000. godine bila je nespremnost da se postigne minimum zajedničkih pravila.
„Najveća greška je što nije postignut neki minimum 2001. godine“, kaže on, naglašavajući da promena u Srbiji zahteva trud i zajedničke napore svih političkih aktera. Iako su izazovi veliki, Antić veruje da su promene moguće, ali nikada lake.
Na kraju, analiza trenutne političke situacije u Srbiji jasno ukazuje na potrebu za dubljim dijalogom i razumevanjem među političkim akterima, kao i na važnost jačanja demokratskih institucija kako bi se stvorili uslovi za funkcionalnu demokratiju.
