Većina roditelja odgaja decu sa najboljim namerama, nastojeći da pronađu pravu ravnotežu između ljubavi i autoriteta. U ovoj borbi između posla, stresa i svakodnevnih obaveza, često nesvesno prave greške koje mogu oblikovati ličnost njihove dece. U najgorem slučaju, te greške mogu dovesti do razvoja narcisoidnih osobina, emocionalne nezrelosti, nedostatka empatije i manipulativnog ponašanja. Poznati psiholog dr Sten Tatkin ističe dva stila roditeljstva koja najčešće doprinose ovim problemima: popustljivost bez granica i autoritarnost bez empatije.
Jedna od najčešćih grešaka roditelja jeste izbegavanje postavljanja jasnih posledica. Kada deca ne nauče da određeni postupci donose odgovornost i posledice, razvijaju uverenje da mogu upravljati situacijama i ljudima bez obzira na pravila. U ovom okruženju, deca uče da granice ne postoje i da manipulacija može doneti rezultate. Dr. Tatkin naglašava da deca brzo primete kada roditelj nije u stanju da se suprotstavi, što dovodi do gubitka poštovanja. Nedosledni roditelji, nesvesno, šalju poruku da emocije deteta imaju veću težinu od pravila koje su sami postavili, što vodi razgradnji autoriteta.
Rešenje za ovaj problem leži u tome da roditelji nauče kako da dosledno, ali s poštovanjem, uvedu posledice koje su primerene uzrastu. Takve posledice ne znače kaznu, već priliku za učenje. Deci treba omogućiti da prepoznaju uzročno-posledičnu vezu između svojih postupaka i onoga što iz njih sledi.
Drugi ekstrem koji može imati ozbiljne posledice po dete jeste preterano autoritarno roditeljstvo. U ovim situacijama, roditelji retko pokazuju razumevanje za emocije deteta, zahtevaju potpunu poslušnost i donose odluke bez uvažavanja detetovog glasa. Ovakav pristup često stvara emocionalni jaz, a deca uče da je iskazivanje emocija slabost. Dr. Tatkin upozorava da deca odgajana u hladnom, krutom okruženju često razvijaju mehanizme samoodbrane koji kasnije mogu izgledati kao emocionalna zatvorenost, potreba za kontrolom ili odsustvo empatije – osobine koje su karakteristične za narcisoidno ponašanje.
Odgajanje emocionalno zrele i stabilne dece ne znači izbegavanje grešaka, već prepoznavanje i učenje iz njih. Roditelji koji balansiraju između empatije i autoriteta, postavljaju granice, ali ne zaboravljaju osećanja, imaju najveće šanse da vaspitaju decu sa razvijenim osećajem odgovornosti i poštovanjem prema drugima. Deca ne traže savršene roditelje, već dosledne, prisutne i emocionalno dostupne. Kada su granice jasne, a ljubav prisutna, dete ima prostor da razvije samopouzdanje bez potrebe da gradi lažnu sliku o sebi.
Narcizam ne mora biti ishod ukoliko roditelji na vreme prepoznaju i isprave sopstvene obrasce ponašanja. U savremenom svetu, gde je pritisak na decu sve veći, važno je da roditelji budu svesni svojih postupaka i njihovog uticaja na razvoj dece. Razumevanje ovih dinamika može pomoći roditeljima da izgrade zdrav odnos sa svojom decom, koji će im omogućiti da postanu emocionalno stabilne i odgovorne osobe.
U zaključku, roditeljstvo je kompleksan proces koji zahteva kontinuirano učenje i prilagođavanje. Greške su deo tog procesa, ali je važno znati ih prepoznati i učiti iz njih. Balans između autoriteta i empatije ključan je za razvoj emocionalne inteligencije kod dece. Ako roditelji uspeju da postave jasne granice i pruže podršku, stvorit će zdrave uslove za razvoj ličnosti svoje dece i sprečiti potencijalne probleme u budućnosti.
