Nemački ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Dobrint nedavno je potvrdio da će pojačane granične kontrole ostati na snazi i nakon sredine septembra, kada ističe prethodno najavljeni rok. Ova odluka deo je nove strategije nemačke vlade koja se fokusira na odbijanje nedokumentovanih migranata, uključujući tražioce azila. U intervjuu za podkast „Table Today“, Dobrint je naglasio da će nastaviti sa ovim merama kao odgovor na sve veći pritisak krajnje desnice u Nemačkoj.
Ove granične kontrole su uvedene u svetlu rastuće migracione krize i usled povećanog broja ljudi koji pokušavaju da uđu u Nemačku bez odgovarajućih dokumenata. Dobrint je istakao da je promena migracione politike neophodna kako bi se zaštitili interesi Nemačke, kao i da je to odgovor na rastuću podršku desničarskoj partiji Alternativa za Nemačku (AfD), koja je postala vodeća opoziciona snaga u zemlji.
U junu je berlinski sud doneo presudu koja ukazuje na to da odbijanje tražilaca azila na granicama krši evropsko pravo. Međutim, Dobrint je umanjio značaj ove presude, naglašavajući da se ona odnosi isključivo na konkretan slučaj trojice državljana Somalije. Ova situacija ukazuje na kompleksnost pravnog okvira u kojem se Nemačka nalazi, jer se suočava sa izazovima povezanim sa ljudskim pravima i potrebom za kontrolom granica.
U cilju suzbijanja ilegalnih migracija, Dobrint je najavio i intenziviranje deportacija kriminalaca iz zemalja poput Sirije i Avganistana. U julu je deportovano 81 lice iz Avganistana, koja su imala odbijene zahteve za azilom i krivične presude. Ove deportacije su deo šire strategije koju Nemačka sprovodi kako bi se uhvatila u koštac sa problemima vezanim za migracije.
Dobrint je takođe naglasio da je nemačka vlada otvorena za saradnju sa drugim evropskim zemljama u cilju suzbijanja ilegalnih migracija. On je rekao da se Nemačka „vratila u tim“ evropskih zemalja koje aktivno rade na ovom problemu, za razliku od prethodne politike pasivnosti. Ova izjava ukazuje na promenu u pristupu Nemačke prema migrantskoj krizi, koja se očigledno prilagođava trenutnim političkim i društvenim okolnostima.
Jedan od ključnih aspekata Dobrintove nove politike je i saradnja sa talibanskim vlastima u Afganistanu. Kako bi olakšala buduće deportacije, nemačka vlada je dopustila dolazak dvojice talibanskih izaslanika u diplomatsku misiju u Berlinu. Ova odluka izazvala je brojne kritike, jer mnogi smatraju da bi to moglo da legitimizuje režim koji je poznat po kršenju ljudskih prava.
U svetlu ovih dešavanja, postavlja se pitanje kako će građani Nemačke reagovati na ovakve promene u migracionoj politici. U anketama, AfD je stekao značajnu podršku, što može ukazivati na to da deo populacije deli zabrinutosti koje su motivisale Dobrintovu vladu da preduzme ove korake. S druge strane, postoji i značajan deo društva koji se protivi ovim merama, smatrajući ih kršenjem ljudskih prava i osnovnih sloboda.
U zaključku, Dobrintova politika graničnih kontrola i deportacija predstavlja značajan pomak u nemačkoj migracionoj strategiji. Dok se vlasti suočavaju sa izazovima vezanim za ilegalne migracije i rastući nacionalizam, važno je pratiti kako će se ova politika razvijati u budućnosti. Pitanja ljudskih prava, međunarodnog prava i unutrašnje političke dinamike nastaviće da budu ključni faktori u oblikovanju nemačke migracione politike.
