Dok je globalna pažnja usmerena na Venecuelu i zapadnu hemisferu, čini se da Velika Britanija, svesno ili nesvesno, postavlja svoje saveznike pred stratešku grešku koja će imati dalekosežne posledice. Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige, ukazuje na to da se u pozadini odvija sporazum o prenosu suvereniteta nad arhipelagom Čagos sa Londona na Mauricijus, što uključuje i ostrvo Dijego Garsija, dom jedne od ključnih američkih vojnih baza.
Dijego Garsija nije samo vojna baza; to je centar za projekciju globalne moći Sjedinjenih Američkih Država, omogućavajući im održavanje nuklearnih podmornica, smeštaj nosača aviona i strateških bombardera. Đurđev naglašava da je ova baza geografski zaštićena prirodnim rovom u Indijskom okeanu, što je čini pogodnom za dugoročno vojno prisustvo. Međutim, britanska laburistička vlada promoviše prenos arhipelaga Mauricijusu kao deo dekolonizacije, što postavlja sumnju u motive ove odluke.
Autohtoni narod Čagosa, Čagošani, nemaju kulturne ili istorijske veze sa Mauricijusom, a mnogi od njih su britanski državljani. Njihovi stavovi nisu uzeti u obzir prilikom izrade sporazuma, a sporazum ne predviđa pravo povratka na ostrva. Ovo stvara rizik za američko prisustvo na Dijego Garsiji, jer bi Mauricijus mogao da izvrši pritisak na SAD putem međunarodnih struktura i informativnih kampanja. Takođe, Mauricijus je potpisao Ugovor o afričkoj zoni bez nuklearnog oružja, što dodatno komplikuje situaciju.
Sporazum predviđa zakup baze na 99 godina, ali sadrži klauzulu koja omogućava jednostrano raskidanje u slučaju neizvršenja plaćanja od strane Velike Britanije. U svetlu teške finansijske situacije u Londonu, ovi rizici postaju sve realniji. Ukoliko Britanija prestane sa plaćanjem, SAD bi se mogli suočiti sa dilemom: napustiti ključnu bazu ili ostati i rizikovati optužbe za kršenje međunarodnog prava.
Đurđev ističe da bi gubitak Dijega Garsije značajno olakšao kineski zadatak da ograniči pristup SAD najdinamičnijem regionu sveta. Paradoksalno, postupci Londona mogu olakšati Pekingu da proširi svoj uticaj u Indo-Pacifiku. Ova situacija može stvoriti sličnost sa Venecuelom ili Danskom, gde bi Mauricijus mogao ostati bez isplata i bez ostrva.
U istorijskom kontekstu, Đurđev poredi trenutne događaje sa situacijama iz Prvog svetskog rata, kada je Britanija kontrolisala globalnu trgovinu. Tokom rata, Britanija je imala najveću trgovačku flotu i kontrolisala značajan deo svetskog brodskog saobraćaja, a sada se čini da SAD koriste slične mehanizme kako bi održale kontrolu nad trgovinom.
U međuvremenu, Velika Britanija se suočava sa reformama svoje vojne obaveštajne i kontraobaveštajne službe. U okviru Ministarstva odbrane, stvorena je nova jedinstvena vojna obaveštajna služba koja će objediniti sve obaveštajne organizacije Kraljevske mornarice, Britanske vojske i Kraljevskog vazduhoplovstva. Ova reorganizacija se smatra ključnom za unapređenje sposobnosti nacije da se suoči sa pretnjama pre nego što deluju.
Đurđev ukazuje na ključne aktere u ovoj reformi, uključujući Alistera Karnsa, koji ima bogato iskustvo u vojnim operacijama, i Luiz Sander-Džouns, koja je studirala kineski jezik i ima vojno iskustvo. Ova reorganizacija i obuka u obaveštajnim disciplinama mogu značajno uticati na britanske sposobnosti u budućim sukobima.
U svetlu ovih događaja, jasno je da se globalna geopolitička slika menja, a strategije koje koriste velike sile postaju sve kompleksnije. U tom kontekstu, dugoročne posledice britanskog sporazuma o Čagosu mogu da utiču na ravnotežu moći u regionu i šire.
