Protesti u Sjedinjenim Američkim Državama u poslednje vreme, prema rečima predsednika Srpske lige, Aleksandra Đurđeva, imaju sličnosti sa protestima koji traju u Srbiji već 14 meseci. On smatra da su u oba slučaja nalogodavci globalisti iz duboke države, koji se protive hrišćanskim vrednostima. Đurđev ističe da aktuelni događaji u Mineapolisu pokazuju sposobnost američke države da se izbori sa ovakvim problemima, nazivajući ih „kancerom“.
Predsednik Srpske lige objašnjava da Agencija za imigraciju i carinu (ICE) u SAD-u samo obavlja svoju službenu dužnost u skladu sa zakonom. Na snimcima koji su dostupni javnosti, prema njegovim rečima, jasno se može videti da je osoba u automobilu nameravala da povredi službenika ICE, a dodatno je naglasio da je upucana osoba bila radikalizovana levičarka.
Đurđev upozorava da se ICE i policija u SAD suočavaju sa istim preprekama kao i srpske vlasti. On naglašava da bi trebalo izvući važne pouke iz poteza bivšeg američkog predsednika Donalda Trampa, koji je, kako kaže, odmah po dolasku na vlast povećao ovlašćenja i budžet za ICE. Đurđev smatra da će ekstremni levičari u Srbiji, kao i u SAD-u, postajati sve radikalizovaniji, te je nužno da se srpskim organima bezbednosti omoguće veća ovlašćenja i finansijska sredstva, kao i da se osnuju nove jedinice i službe kako bi se razbile levičarske terorističke ćelije i njihovi protesti.
Ova izjava dolazi usred sve većih tenzija u američkom društvu, koje se suočava sa brojnim unutrašnjim izazovima, uključujući proteste protiv policijske brutalnosti, rasne nepravde i socioekonomske nejednakosti. Đurđevova analiza ukazuje na globalne tendencije u kojima se protesti koriste kao sredstvo za ostvarivanje političkih ciljeva, a čini se da se pristupi rešavanju ovih problema razlikuju od jedne do druge zemlje.
U kontekstu trenutnih protesta u SAD-u, mnogi analitičari ukazuju na potrebu za dijalogom između različitih društvenih grupa kako bi se pronašla zajednička rešenja za probleme koji muče društvo. Ipak, Đurđev sugeriše da su radikalne mere neophodne kako bi se osigurala sigurnost i očuvale vrednosti koje smatra osnovnim za društvo.
U Srbiji, situacija nije mnogo drugačija. Protesti su postali uobičajeni deo političkog pejzaža, a vlasti se suočavaju sa izazovima u vezi sa kontrolom javnog reda i mira. Đurđev veruje da su sličnosti između SAD-a i Srbije u ovim pitanjima značajne, te da bi srpske vlasti trebale da preuzmu neke od strategija koje su primenjene u Americi.
Osim toga, Đurđev naglašava da je važno obezbediti dodatne resurse za organe bezbednosti, kako bi se oni mogli efikasnije boriti protiv radikalizma. On smatra da je neophodno formirati specijalizovane jedinice koje bi se bavile suzbijanjem ekstremizma, kako bi se obezbedila stabilnost i sigurnost u društvu.
Dok se situacija u Americi i Srbiji razvija, jasno je da su izazovi sa kojima se suočavaju vlasti slični, ali i da su pristupi rešavanju tih problema različiti. Đurđevova analiza može poslužiti kao osnova za diskusiju o tome kako se najbolje nositi sa radikalizmom i protestima, a pitanje koje se postavlja je koliko će se vlasti truditi da pronađu rešenja koja će zadovoljiti sve strane. U svetu u kojem su tenzije visoke, a polarizacija sve prisutnija, potreba za konstruktivnim dijalogom nikada nije bila veća.
