Deset najvećih emitera u Srbiji godišnje proizvode više od 31 milion tona ugljen-dioksida, što čini više od 60 odsto ukupnih emisija u zemlji. Ove podatke pruža portal „Climate TRACE“, koji koristi informacije prikupljene iz više od 300 satelita i senzora, kao i veštačku inteligenciju za analizu više od 600 miliona izvora zagađenja širom sveta. Ova inicijativa ima za cilj da prevaziđe probleme tradicionalnog izveštavanja o emisijama, koje se često oslanja na samostalno prijavljivanje preduzeća, što može biti netačno ili nepotpuno.
Jedan od ključnih nalaza je da su termoelektrane u Srbiji najznačajniji izvori emisija. Prema Dr. Marku Nikoliću, termoelektrana Nikola Tesla (TENT) je na vrhu liste sa procenjenih 15,59 miliona tona CO2 za 2024. godinu, prate je TE Kostolac sa 6,92 miliona tona, TE Kolubara sa 1,04 miliona, Novosadska toplana sa 0,66 miliona i TE Morava sa 0,61 milion tona. U poređenju, ukupne emisije Srbije u prošloj godini iznosile su nešto više od 60 miliona tona, što ukazuje na to da termoelektrane čine skoro polovinu ovih emisija.
Osim sagorevanja, i proces rudarenja uglja doprinosi emisijama. U okviru Elektroprivrede Srbije (EPS), rudnici Tamnava i Radljevo takođe se nalaze među najvećim emiterima. Ovi podaci potvrđuju da je ugalj centralni problem za klimatsku akciju u Srbiji.
Međutim, problem emisija nije ograničen samo na ugalj. Železara Smederevo, koja se nalazi na četvrtom mestu po emisijama sa 1,96 miliona tona CO2, takođe doprinosi ovoj slici. Iako su emisije iz Smedereva manje od svetskog proseka, važno je razmotriti šire aspekte proizvodnje čelika, uključujući energiju i sirovine koje se koriste. Naime, većina sirovina potrebnih za proizvodnju dolazi iz inostranstva, što dodatno komplikuje pitanje emisija.
Na globalnom nivou, industrija čelika suočava se s izazovima dekarbonizacije. Međunarodna agencija za energetiku (IEA) procenjuje da ova industrija nije na putu da postigne neto nulu emisija do 2050. godine. U međuvremenu, kompanija HBIS, koja poseduje Železaru Smederevo, nedovoljno je posvećena dekarbonizaciji, a njena strategija nije u skladu sa Pariskim sporazumom.
Naftna Industrija Srbije (NIS) takođe predstavlja značajan izvor emisija, sa procenjenih 5,37 miliona tona CO2 iz vađenja nafte i gasa, što je treće mesto među najvećim emiterima u zemlji. Rafinerija Pančevo dodaje još 0,81 miliona tona, dok se u obzir uzimaju samo direktne emisije tokom proizvodnje i transporta.
Zanimljivo je napomenuti da se emisije avio-industrije, kao što je Aerodrom „Nikola Tesla“, ne obuhvataju Pariskim sporazumom, iako ovaj sektor predstavlja značajan izvor emisija. Aerodrom se nalazi na 11. mestu sa 0,52 miliona tona CO2.
Prema Climate TRACE, procene emisija za Srbiju variraju, a Global Carbon Project nudi nešto niže brojke. Razlike se mogu pripisati različitim metodologijama i opsegu merenja. Iako termoelektrane ostaju na prvom mestu, ostali emiteri se menjaju svake godine, zavisno od konkretnih industrijskih aktivnosti.
Osim velikih emitera, značajne emisije dolaze i iz transportnog sektora, gde su procene vezane za drumski saobraćaj oko 10,91 miliona tona CO2 ekvivalenta. Takođe, neki od lokalnih izvora emisija, poput deponija, doprinose ukupnom zagađenju.
U zaključku, Dr. Nikolić naglašava značaj transparentnog izveštavanja o emisijama i dostupnosti podataka. On upozorava da su emisije u Srbiji u porastu, što može ugroziti ciljeve postavljene Pariskim sporazumom. Potrebna je hitna akcija kako bi se smanjile emisije i postigla održiva budućnost za zemlju.
