Pre 30 godina, 21. novembra 1995. godine, postignut je Dejtonski sporazum koji je okončao rat u Bosni i Hercegovini. Ovaj sporazum, nazvan po gradu Dejtonu u Ohaju, rezultat je tronedeljnih pregovora koji su se održavali na vojnoj bazi Rajt Peterson. Potpisivanje sporazuma označilo je kraj troipogodišnjeg sukoba koji je počeo u aprilu 1992. godine, a tokom kojeg su poginule desetine hiljada ljudi.
Ričard Holbruk, ključni arhitekta sporazuma, jednom je izjavio: „Imamo mir na papiru. Najveći izazov je da ga održimo.“ Ovo ukazuje na kompleksnost situacije u Bosni i Hercegovini nakon potpisivanja, gde je postizanje trajnog mira i stabilnosti ostalo izazov.
Sporazum je formalizovao ustav Bosne i Hercegovine i stvorio državu sa dva entiteta: Federaciju Bosne i Hercegovine i Republiku Srpsku, kao i tri konstitutivna naroda: Bošnjake, Hrvate i Srbe. U okviru ove koncepcije, osnovano je 14 vlada i oko 200 ministarstava. Tri decenije kasnije, dejtonski okvir se i dalje smatra izvorom podela; neki ga nazivaju „ludačkom košuljom“, dok drugi ističu da je to „crvena linija“ koja se ne sme preći.
Šerif Špago, poslanik u parlamentu BiH, ukazuje na to da ustavni okvir omogućava razvoj i napredak ukoliko su politički lideri spremni da rade za opšti interes svih građana. Ipak, zloupotreba mehanizama veta i političke blokade mogu dovesti do ozbiljnih problema. U tom kontekstu, pitanje održivosti Dejtonskog sporazuma postaje sve važnije.
U Republici Srpskoj, 21. novembar se obeležava kao neradan dan, dok u Federaciji Bosne i Hercegovine taj datum ne uživa isto priznanje, a slavi se 25. novembar. Sanja Vulić iz SNSD-a komentariše da Republika Srpska poštuje „slovo Dejtona“, dok Federacija slavi „duh Dejtona“, što dodatno ukazuje na podeljenost u percepciji sporazuma.
Branislav Borenović iz PDP-a naglašava da bi svaka revizija Dejtonskog sporazuma mogla doneti dodatne komplikacije. Ističe da je ustav BiH do sada samo jednom izmenjen, u vezi sa statusom Brčko distrikta. Miodrag Sinović iz Akademije nauka i umetnosti BiH smatra da su uslovi za promenu ustava sazreli, ali napominje da je potrebno postići konsenzus među svim stranama.
S druge strane, postoje i strahovi od revizije Dejtonskog sporazuma, posebno među Srbima. Radomir Lukić, učesnik Dejtonskog sporazuma, ističe da je zahtev bošnjačke strane da se entiteti ukinu i da se eliminišu mehanizmi zaštite vitalnih nacionalnih interesa. Prema njegovim rečima, to bi im omogućilo da samostalno donose odluke u zemlji.
U vezi sa budućim pregovorima, Lukić se ironično pita s kim će Bošnjaci pregovarati, sugerišući da bi to mogli biti sami sa sobom, što dodatno naglašava kompleksnost političke situacije u BiH.
Dejtonski sporazum nije definisao OHR (Ured visokog predstavnika) kakav danas poznajemo, niti su precizno određena pojedina ministarstva u Savetu ministara BiH. Hrvati smatraju da su tokom implementacije sporazuma uskraćeni za legitimno predstavljanje. Poznavatelji prilika u BiH smatraju da bi revizija modela Dejtona mogla uslediti kao odgovor na „hrvatsko pitanje“, a ne isključuju mogućnost da zvanični Zagreb potraži načine da utiče na budućnost BiH.
Zaključno, Dejtonski sporazum i dalje ostaje ključni okvir za političko uređenje Bosne i Hercegovine, ali i izvor nesuglasica i nesigurnosti. Njegovo održavanje i moguća revizija zahtevaju pažljivo razmatranje svih strana kako bi se izbegli novi sukobi i obezbedila stabilnost i mir u regionu.
