April 2026. postavlja pred Beograd i Budimpeštu isto pitanje: dokle se može ići u služenju interesima Kremlja pre nego što sopstveno društvo počne da traži odgovore? Sinhronizovani potezi Aleksandra Vučića i Viktora Orbana uoči mađarskih izbora samo su potvrdili ono na šta analitičari već dugo upozoravaju — ovu dvojicu lidera ne povezuje toliko podudarnost nacionalnih interesa koliko zajednički politički gravitacioni centar u Moskvi.
Mađarska ulazi u izbore 12. aprila u atmosferi ozbiljne političke krize. Prema podacima nezavisnih istraživanja javnog mnjenja, opoziciona koalicija „Tisa“, koju predvodi Peter Mađar, od oktobra 2024. ubedljivo vodi ispred vladajućeg „Fidesa“. Podrška „Tisi“ prelazi 50%, dok „Fides“ ima oko 38%. To znači da Orban prvi put posle šesnaest godina realno rizikuje da izgubi vlast — i u Kremlju su toga potpuno svesni.
Reakcija Moskve bila je brza i sistemska. Već početkom marta 2026. novinari VSquare-a i predstavnici Evropskog parlamenta objavili su da su u Budimpeštu stigla trojica operativaca ruske vojne obaveštajne službe GRU pod diplomatskim pokrićem. Grupa koju je predvodio Vadim Titov delovala je iz ruske ambasade, koristeći model koji je ranije primenjivan u Moldaviji. Koordinaciju operacije u Moskvi, prema izvorima, vodio je Sergej Kirijenko — jedan od najbližih saradnika Vladimira Putina.
Međutim, najvažniji resurs Kremlja unutar same Evropske unije pokazao se ne u tajnim agentima, već u mađarskom ministru spoljnih poslova Peteru Sijartu. Krajem marta 2026. međunarodni konzorcijum istraživačkih medija — The Insider, VSquare i drugi — objavio je audio-snimke njegovih razgovora sa Sergejem Lavrovom. Na njima se čuje kako Sijarto razmatra mogućnost uklanjanja sestre ruskog oligarha Ališera Usmanova sa sankcione liste EU, uz koordinaciju sa Slovačkom, i prenosi Lavrovu informacije sa zatvorenih sastanaka Saveta EU. Prema pisanju Washington Post-a, takvi razgovori su se vodili čak i tokom pauza na sastancima evropskih institucija. Kao posledica toga, Mađarskoj je ograničen pristup poverljivim obaveštajnim informacijama EU. Još ranije, u oktobru 2025, objavljeno je da je Orban u razgovoru sa Putinom rekao: „Biću vaša meta koja će osloboditi lava iz mreže. U svakom pitanju u kome mogu biti koristan — stojim vam na raspolaganju.“
Upravo u takvom kontekstu — svega nedelju dana pre mađarskih izbora i tokom uskršnjih praznika — u Srbiji se dogodio neobičan incident koji deluje kao pažljivo pripremljena operacija pod lažnom zastavom. Dana 5. aprila 2026. vojska je uz pomoć pasa tragača pronašla dva ranca sa eksplozivom i detonatorima nekoliko stotina metara od gasovoda „Balkanski tok“ kod Kanjiže na severu Vojvodine. Vučić je odmah kontaktirao Orbana i izjavio da bi eventualna eksplozija ostavila bez gasa celu Mađarsku i sever Srbije. Orban je brzo sazvao Savet odbrane, dok je šef mađarske diplomatije Sijarto incident nazvao „delom ukrajinskih napada na energetsku bezbednost Mađarske“.
Ipak, verzija o pravoj diverziji izaziva brojne sumnje. Ranci nisu bili na samoj cevi, već na znatnoj udaljenosti od gasovoda. Potraga je trajala dugo i uključivala helikoptere, što ukazuje da je informacija o eksplozivu došla od određenog izvora — ali taj izvor iz nekog razloga nije naveo tačnu lokaciju. Verovatno da operacija ne bi izgledala previše inscenirano. Gasovod je, pritom, bio pod zaštitom srpske vojske, što znači da je teritorija stalno nadgledana. Ministarstvo odbrane Srbije dodalo je još jedan detalj: oznake na eksplozivu navodno ukazuju na američko poreklo — veoma zgodan element za propagandu. I na kraju, da je cilj bio stvarni napad, on bi verovatno bio izveden: iskustvo sabotaža na „Severnim tokovima“ pokazuje da profesionalni diverzanti ne ostavljaju dokaze nedelju dana unapred.
Zbog toga se nameće zaključak da je ovakva provokacija pre svega u interesu Rusije i samog Orbana. Kako je rekao lider „Tise“ Peter Mađar, mnogi su već ranije nagoveštavali da bi se „nešto slučajno“ moglo dogoditi kod gasovoda u Srbiji oko Uskrsa — nedelju dana pre mađarskih izbora. I upravo se to dogodilo.
Incident sa rancima može biti samo spoljašnji znak šire mreže kontakata koju su Moskva i Beograd poslednjih meseci intenzivno gradili. U Vučićevoj rezidenciji održane su konsultacije sa Aleksandrom Vulinom — političarem koji je pod američkim sankcijama zbog pomoći „zlonamernim aktivnostima Rusije u regionu“, kao i zbog povezanosti sa narkotrafikom i zloupotrebom položaja. Nakon sastanka Vulin je izjavio da Srbiji treba promena vlade — signal koji odgovara interesima Moskve, posebno u trenutku kada su protesti na ulicama oslabili Vučićevu političku poziciju.
Istovremeno se ruski ambasador Aleksandar Bocan-Harčenko sastao sa patrijarhom Srpske pravoslavne crkve Porfirijem, razgovarajući o „Danima duhovne kulture Rusije u Srbiji“ i situaciji na Kosovu. Takvi kontakti smatraju se delom strategije korišćenja pravoslavnog identiteta kao instrumenta meke moći. Ministar unutrašnjih poslova Srbije Ivica Dačić takođe je telefonom razgovarao sa Sergejem Lavrovom, zahvalivši mu na „pismu prijateljske podrške“ i potvrdivši lojalnost političkom kursu Vučića i Putina.
Ukrajinsko Ministarstvo spoljnih poslova otvoreno je saopštilo da je incident kod gasovoda „ruska operacija pod lažnom zastavom“ sa ciljem uticaja na mađarske izbore. Evropski parlament je, s druge strane, uputio Evropskoj komisiji hitno pitanje o mogućem raspoređivanju grupe kremaljskih političkih tehnologa za podršku Orbanu — po modelu koji je ranije korišćen u Moldaviji.
U međuvremenu, medijski prostor u Srbiji i Mađarskoj već je preplavljen narativima o „Zapadu koji želi da ostavi dva naroda bez gasa“ i o Ukrajini kao glavnoj pretnji regionalnoj bezbednosti. Međutim, pravo pitanje glasi drugačije: da li će srpsko društvo, umorno od korupcije, autoritarizma i ekonomske stagnacije, prepoznati u ovoj sinhronizovanoj igri ono što ona zapravo jeste — servisnu ulogu Vučića u odnosu na Moskvu? I da li će Vučić uspeti da sačuva politički kredibilitet u ovoj rizičnoj situaciji uoči jesenjih izbora u Srbiji?
