Nekadašnja kovid bolnica u Batajnici od ponedeljka će započeti novu funkciju kao Centar za palijativno zbrinjavanje Univerzitetskog kliničkog centra Srbije. Ovaj korak ima za cilj zatvaranje kruga sveobuhvatne zdravstvene zaštite, od dijagnostike do palijativne nege, pružajući podršku pacijentima koji se suočavaju sa najtežim zdravstvenim stanjima. Centar trenutno raspolaže sa 50 kreveta, uz mogućnost proširenja, a o pacijentima će brinuti multidisciplinarni tim lekara i medicinskih sestara. Ipak, uprkos optimizmu koji ovaj projekat donosi, stručnjaci i udruženja pacijenata ukazuju na brojne izazove koji bi mogli ugroziti njegov uspeh.
Savo Pilipović, predsednik Udruženja pacijenata Srbije, pozdravlja ovu inicijativu, ali izražava zabrinutost zbog ograničenja. On naglašava da je kapacitet od 50 kreveta nedovoljan za potrebe zemlje, a još veći problem predstavlja najavljeni boravak pacijenata od samo dve nedelje. „Šta Ministarstvo zdravlja planira sa najtežim pacijentima kojima je potrebna palijativna nega posle dve nedelje? Kakva je korist za njih i njihove porodice?“, pita Pilipović, naglašavajući da odgovori na ova pitanja još uvek nisu dostupni.
Prema Pilipoviću, palijativna nega nije samo praćenje umirućih pacijenata, već mnogo širi koncept koji podrazumeva ublažavanje bola i poboljšanje kvaliteta života. „Danas medicina nudi rešenja poput flastera koji omogućavaju pacijentima sa metastazama da ne osećaju bol i da provedu poslednje trenutke u dostojanstvu, čavrljajući sa porodicom“, objašnjava on. Međutim, ključnu ulogu u palijativnoj nezi imaju medicinske sestre, čiji je rad ključan, a koji zahteva dovoljan broj obučenog osoblja.
Društveni kontekst dodatno komplikuje situaciju. Promene u strukturi porodice i smena generacija dovode do toga da sve manje ljudi želi ili može da brine o svojim starijim članovima. „Nekada su ljudi umirali okruženi porodicom, danas deca sve češće šalju roditelje u staračke domove, gde uslovi variraju od loših do izuzetnih, zavisno od novca“, ističe Pilipović.
On upozorava da privatni starački domovi ne mogu zameniti državne palijativne centre i poziva na izgradnju sličnih odeljenja u manjim gradovima. Pored toga, Pilipović naglašava potrebu za reformom celokupnog zdravstvenog sistema. „Ne može cela Srbija da se leči u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu“, tvrdi on, naglašavajući važnost decentralizacije zdravstva i jačanja primarne zdravstvene zaštite.
Prema njegovom mišljenju, izabrani lekari opšte prakse trebaju preuzeti veću ulogu u lečenju pacijenata, umesto da budu opterećeni administracijom. Kritika se odnosi i na finansiranje zdravstvenog sistema, pri čemu Pilipović podseća da 42 odsto novca potrošenog na zdravstvo u Srbiji odlazi privatnim klinikama, što smatra neodrživim. „Sve preko 20 odsto je katastrofa. Moramo razgovarati o tome koliko koja usluga košta i ko je plaća“, naglašava on.
Iako podržava pravo svakog građanina na zdravstvenu zaštitu, Pilipović ističe da sistem besplatnog zdravstva iz komunističkog doba više nije realan. „Nema besplatnog ručka. Ako mi ne plaćamo, neko mora“, upozorava on, pozivajući na transparentnu diskusiju o troškovima zdravstvene zaštite.
Uprkos izazovima, Pilipović vidi otvaranje centra u Batajnici kao važan korak. „Nadam se da je ovo početak i da ćemo dobiti bolnicu sa većim kapacitetima i boljim uslovima za pacijente“, kaže on. Ipak, za pravi napredak potrebna je šira reforma zdravstva, koja uključuje veću dostupnost palijativne nege, bolju organizaciju i osnaživanje manjih gradova. Dok se Srbija suočava sa sve dužim životnim vekom i smanjenim natalitetom, pitanje palijativne nege postaje ključno za budućnost društva. Centar u Batajnici mogao bi biti svetla tačka, ali samo ako se ozbiljno pristupi rešavanju sistemskih problema.
