U selu Donji Korićani, smeštenom na obroncima Vlašića u Republici Srpskoj, meštani su pokazali odlučnost da bojkotuju izbore zbog teške životne situacije i nezadovoljavanja osnovnih potreba. Pedesetak stanovnika nije glasalo ni na prvobitnim ni na ponovljenim izborima, a razlog je bila neprohodnost puteva. Biračko mesto nije moglo da bude otvoreno, a meštani su se odlučili na bojkot kao znak protesta protiv lokalnih vlasti koje, prema njihovim rečima, ne pružaju osnovne uslove za život.
Na visini od preko 1.000 metara, meštani su se složili da neće glasati ni za vlast ni za opoziciju. Milorad Slavnić, jedan od meštana, izjavio je: „Svi su jednostavno rekli, nećeš ti, neću ja, nećemo niko, neće niko.“ Ovaj kolektivni protest odražava frustraciju stanovnika koji su umorni od praznih obećanja i loših uslova života.
Selo Donji Korićani je ostalo pusto tokom ponovljenih izbora. Meštani su izrazili revolt prema političkim strankama, ističući da ih ne zanima ko je na vlasti, već traže osnovne uslove za život, kao što su voda, struja i pristojni putevi. Nedo Slavnić, drugi meštanin, naglasio je da se dešava da struje nema po nekoliko dana, a da su do najbližih usluga, poput ambulante ili prodavnice, udaljeni čak 12 kilometara.
Život u ovom selu je težak, a stanovnici se pretežno bave stočarstvom i poljoprivredom. Milorad Slavnić je rekao: „Znali smo po 500.000 litara mleka da prospemo, nemamo kud sa njim. Znači, sve je opet do puta.“ Neodržavanje puteva i njihovo čišćenje predstavljaju najveći problem za meštane.
Tokom izbora, jedini glas koji se mogao čuti dolazio je od osmogodišnjeg dečaka, Nikole, koji je jedini učenik u selu. Svako jutro dolazi sam do osnovne škole, a dočekuje ga učiteljica iz susednog sela koja se teško probija kroz snežne i loše puteve. Ova situacija dodatno naglašava izolovanost i zaboravljenost ovog kraja.
Mnogi su meštani već napustili Korićane u potrazi za boljim životom, dok oni koji su ostali osećaju da se njihov kraj nepravedno zapostavlja. Ipak, prisutnost dečaka Nikole donosi nadu da Korićani neće postati samo tačka na karti ili broj biračkog mesta na izborima.
Svi ovi faktori ukazuju na potrebu za ozbiljnim promenama u pristupu vlasti prema ovakvim zabačenim mestima. Meštani traže da se obrate pažnju na njihove osnovne životne potrebe, a ne samo na političke interese. Njihov bojkot izbora je simbol nezadovoljstva i poziv na akciju za poboljšanje uslova života.
U svetlu ovih događaja, jasno je da su građani Korićana odlučili da preuzmu stvar u svoje ruke. Njihova tišina na izborima govori više od bilo kakvog političkog slogana ili obećanja. Oni žele da se čuje njihov glas i da se njihove potrebe prepoznaju i uvaže. U suprotnom, opasnost od daljnjeg iseljavanja i gubitka identiteta ovog sela postaje sve veća.
U zaključku, Donji Korićani predstavljaju primer kako lokalni problemi mogu dovesti do političkog bojkota kao forme protesta. Ovaj slučaj pokazuje da su osnovne životne potrebe građana često zanemarene, a njihova borba za dostojanstven život i osnovne uslove postaje ključna tema u diskusiji o budućnosti ovakvih zajednica.
