Luka Stevanović, student iz Kragujevca, nedavno je oslobođen optužbi u beogradskom Višem javnom tužilaštvu nakon više od 16 meseci pritvora zbog sumnje da su on i još osam kolega pripremali rušenje ustavnog poretka. Oslobađajući postupak označio je kraj teškog perioda za njih, ali Stevanović ističe da posledice ostaju i da je važno utvrditi istinu i odgovornost pojedinaca koji su učestvovali u ovom postupku.
Stevanović je saznao za odluku tužilaštva u jutarnjim časovima, a vest je podelio sa porodicom. Njegova baka je već bila upoznata s ishodom, što je izazvalo suze radosnice. Oslobođenje je za njega označilo jedan od najsrećnijih trenutaka u životu, ali ostaje žal za propuštenom prilikom da se pred sudom iznese njihova odbrana i detaljno opišu tretman koji su prošli.
Tokom ispitivanja, Stevanović je doživeo ozbiljne pritiske, uključujući i pretnje vezane za bezbednost njegove porodice. Osećaj straha za mlađe članove porodice bio je posebno težak trenutak, jer je saznao da su i oni bili pod nadzorom. Stevanović je istakao kako je postupak hapšenja bio nezakonit, naglašavajući da su ga priveli bez ikakvog objašnjenja i bez prisustva advokata.
On se posebno osvrnuo na izveštaje o tajnom nadzoru i praćenju. U njima se navodi korišćenje specijalnog softvera za prisluškivanje njegovih telefonskih razgovora, što ga je dodatno uplašilo. Stevanović se pita da li su i drugi studenti koji su učestvovali u protestima bili pod sličnim nadzorom, naglašavajući kako su takve mere ozbiljno uticala na njegovo mentalno zdravlje.
Stevanović ne smatra da je proces protiv njega i njegovih kolega bio zasnovan na stvarnim pretnjama po ustavni poredak, već da je to bio pokušaj da se studentski pokret prikaže kao opasnost. Njegov advokat, Aleksandar Radojičić, slaže se s njim i dodaje da su studenti gonjeni samo zato što su zahtevali odgovornost od institucija, a ne zbog bilo kakvih stvarnih prekršaja.
Radojičić ističe da je tužilaštvo, BIA i sud zajedno učestvovali u procesu koji je rezultirao hapšenjima, a da je sama BIA koristila sredstva zastrašivanja umesto da štiti društvo od stvarnih pretnji. On smatra da je sudska kontrola posebno važna i da je u ovom slučaju izostala, što je dovelo do kršenja prava građana.
Iako su optužbe protiv studenata odbačene, Stevanović naglašava da se borba za pravdu tu ne završava. On traži utvrđivanje individualne odgovornosti svih koji su učestvovali u nezakonitim radnjama, uključujući one koji su doneli naredbe o tajnom nadzoru. Njegova vizija pravde podrazumeva i da se javno objavi koliko je studenata podvrgnuto sličnim merama, kako bi se rasvetlile sve nepravde koje su doživele.
Stevanović je optimističan u pogledu budućnosti, nadajući se da će država uspostaviti mehanizme koji će sprečiti ponavljanje ovakvih situacija. On smatra da je važno ne samo utvrditi da su dokazi protiv njega bili nezakoniti, već i ko je odgovoran za njihovo pribavljanje i korišćenje.
Na kraju, on naglašava da ne traži osvetu, već da se istina mora utvrditi, a pojedinci odgovarati za svoja dela. On se nada da će njegov slučaj poslužiti kao upozorenje da se ovakva kršenja prava nikada ne ponove. Stevanović i njegovi kolege ostaju posvećeni borbi za pravdu, ističući da su državne institucije namenjene građanima, a ne političkim strukturama.
