Analiza veštačke inteligencije (AI) otvorila je nova pitanja o autentičnosti dela flamanskog umetnika Jana van Ajka, koji je živeo u 15. veku. Ova analiza je obuhvatila dve slike pod nazivom „Sveti Franja Asiški prima stigme“, koje se nalaze u muzejima u Italiji i Americi. Istraživanja su pokazala da na obe verzije ovih slika nisu pronađeni prepoznatljivi potezi četkicom koji su karakteristični za rad ovog čuvenog majstora, što dovodi u pitanje njihovu pravost.
Jedna od slika se nalazi u Muzeju umetnosti u Filadelfiji, dok se druga može videti u Kraljevskim muzejima u Torinu. Oba dela su nepotpisana i vrlo su slična, što dodatno komplikuje situaciju oko njihove autentičnosti. „Gardijan“ je izvestio o ovoj situaciji, naglašavajući da se radi o važnom otkriću koje može promeniti način na koji posmatramo umetnička dela iz tog perioda.
Jan van Ajk je bio jedan od najuticajnijih flamanskih slikara svog vremena, poznat po svojim detaljnim i realističnim prikazima. Njegova dela često su bila inspirisana religijskim temama, a njegov način slikanja bio je revolucionaran za to doba. U tom kontekstu, pitanje autentičnosti slika „Sveti Franja Asiški prima stigme“ postaje još značajnije.
Veštačka inteligencija koja je korišćena za analizu slika može da pruži uvid u stil i tehniku slikanja, omogućavajući stručnjacima da otkriju karakteristike koje su specifične za određenog umetnika. U ovom slučaju, analiza nije uspela da identifikuje poteze i tehnike koje su karakteristične za van Ajka, što može značiti da su slike nastale u njegovom stilu, ali ne nužno i od njegovih ruku.
Ova situacija je podstakla diskusiju među istoričarima umetnosti, kustosima i kolekcionarima o tome kako se autentičnost umetničkih dela može potvrditi. Tradicionalne metode, kao što su vizuelna inspekcija i hemijska analiza boje, često se koriste, ali moderni pristupi kao što su analiza pomoću AI otvaraju nova vrata u razumevanju umetnosti.
U ovom trenutku, postoji nekoliko mogućih scenarija. Prvi je da su slike zaista kopije ili radovi nekog od umetnika koji je bio inspirisan van Ajkovim stilom. Drugi scenario je da su slike nastale u njegovoj radionici, ali ih nije lično naslikao. Treći i najteži scenario bi bio da su slike potpuno autentične, ali su zbog nekih faktora izgubile svoje prepoznatljive karakteristike.
Važno je napomenuti da je pitanje autentičnosti umetničkih dela od suštinskog značaja ne samo za istoriju umetnosti, već i za tržište umetnina, gde se vrednost dela često određuje na osnovu njegove autentičnosti i porekla. Mnogi kolekcionari i investitori su voljni da plate visoke cene za dela koja su potvrđena kao autentična, dok su reprodukcije ili dela sumnjivog porekla daleko manje cenjena.
Kako se tehnologija razvija i kako se metode analize poboljšavaju, možemo očekivati da će se ovakvi slučajevi pojavljivati sve više. Veštačka inteligencija može postati ključni alat u otkrivanju tajni umetničkog sveta, omogućavajući nam da bolje razumemo i cenimo dela koja nas okružuju. U ovom kontekstu, analize poput onih koje su sprovedene na slikama Jana van Ajka mogu poslužiti kao primer kako se istorija umetnosti može menjati i prilagođavati novim saznanjima i tehnologijama.
U narednim godinama, biće zanimljivo videti kako će se razvijati ova situacija i kakve će posledice imati na radove drugih umetnika iz prošlosti. U svakom slučaju, otkrića poput ovog podsećaju nas na složenost umetnosti i izazove s kojima se suočavamo kada pokušavamo da je razumemo i definišemo.
