U autorskom tekstu za Politiku, advokat Vladimir Gajić iznosi ozbiljne optužbe na račun tužilaštva i vrhovne državne tužiteljke Zagorke Dolovac. On tvrdi da se u slučaju rušenja nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, u kojem je 1. novembra 2024. godine poginulo 16 građana, svesno prikrivaju ključni propusti i odgovorni akteri. Ovaj slučaj je izazvao veliku pažnju javnosti, a Gajić smatra da se istina namerno ignorira.
Gajić se poziva na odluku Višeg suda u Novom Sadu od 12. marta 2025. godine, kojom je optužnica Višeg javnog tužilaštva (VJT) iz decembra 2024. vraćena na dopunu istrage. Sud je konstatovao brojne proceduralne greške, odsustvo analize dokaza i neselektivan pristup u prikupljanju dokumentacije. Ova odluka je izazvala dodatne sumnje u integritet tužilaštva i njegovih postupaka.
Posebnu pažnju Gajić posvećuje ulozi Zagorke Dolovac, koju optužuje da je, koristeći svoja zakonska ovlašćenja, pokušala da obesnaži optužnicu koju je podiglo VJT u Beogradu, a koja se odnosi na izdavanje dozvole za probni rad Železničke stanice Novi Sad. Prema njegovim navodima, Dolovac je predmet, nakon podizanja optužnice, prebacila Tužilaštvu za organizovani kriminal, iako to tužilaštvo za taj slučaj nije nadležno po zakonu. Ova odluka je dodatno zakomplikovala situaciju, jer VJT u Beogradu nije dobilo mogućnost da uloži pravni lek protiv te odluke.
Gajić postavlja ključno pitanje: „Zašto vrhovna tužiteljka čini sve da ospori postupak izdavanja dozvole na osnovu koje je otvorena stanica, iako je upravo ta dozvola mogla imati presudnu ulogu u tragediji?“ On smatra da je Dolovac svojim postupanjem podržala stav novosadskih tužilaca da je nebitno ko je izdao dozvolu i da li je to učinjeno u skladu sa zakonom, što dodatno komplikuje situaciju.
U tekstu se posebno naglašava da će mišljenje veštaka biti ključni dokaz u ovom postupku i odlučujući element u rekonstrukciji istine. Tim stručnjaka različitih profila, uključujući inženjere građevinske struke, statike i bezbednosti, došao je do zaključka da je konstrukcija nadstrešnice bila ozbiljno oslabljena. Propadanje je dostiglo nivo veći od 40%, a neki od nosivih elemenata više nisu imali potrebnu nosivost. To dodatno pojačava sumnje u ozbiljne nadzorne i bezbednosne propuste.
Jedan od veštaka je izjavio da bi nadstrešnica pala čak i bez radova na njenoj adaptaciji, što ukazuje na ozbiljne nedostatke u nadzoru i održavanju. Gajić takođe ističe da su se radovi izvodili suprotno projektnoj dokumentaciji, što dodatno ukazuje na tehničko neodržavanje i nepropisnu rekonstrukciju, a sve to dovelo je do konačnog urušavanja koje je izazvalo tragediju.
Uprkos ovim nalazima, novosadsko tužilaštvo nije uključilo sve ključne dokaze u optužnicu. Gajić navodi da čak ni građevinski dnevnik, koji je konstatuje spremnost stanice za otvaranje dan pre svečanosti, nije predložen kao dokaz za izvođenje pred sudom. Očigledno je da su tužioci ignorisali važne informacije koje bi mogle uticati na ishod slučaja.
Gajić izražava zabrinutost da tužioci daju neku vrstu „indulgencije“ onima koji su izvodili radove, što predstavlja opasan presedan. Prema njegovim rečima, tužioci zanemaruju precizne tehničke nalaze stručnjaka čiji je zadatak bio da objektivno utvrde uzroke tragedije. Takođe, podseća na svedočenje majora policije Igora Stankovića, koji je naveo da su putnici više puta upozoravali blagajnike na opasnosti, ali nadležni nisu reagovali.
Na kraju, Gajić se pita da li je devet meseci bez validne optužnice dovoljno da se Zagorka Dolovac zapita o svojoj odgovornosti. On smatra da je slučaj „Nadstrešnica“ ogledni primer institucionalnog zataškavanja i pravosudne neodgovornosti, pozivajući na hitnu reakciju i odgovornost nadležnih.
