Dejtonski mirovni sporazum, koji je pre 30 godina doneo mir posle krvavog rata u Bosni i Hercegovini, i dalje izaziva značajne kontroverze. Dok jedni smatraju da su ciljevi sporazuma nedovoljno ostvareni, drugi tvrde da su ključne tekovine ugrožene. O ovoj temi razgovarali su nekadašnji premijer Srbije i potpredsednik Vlade Savezne Republike Jugoslavije, Nikola Šainović, i ambasador Bosne i Hercegovine u Beogradu, Aleksandar Vranješ.
Šainović je komentarisao izjavu Željke Cvijanović, koja upozorava da se Bosna i Hercegovina nalazi na prekretnici i da je neophodno da nosioci vlasti sednu i dogovore se ili će situacija propasti. On naglašava da odgovorni ljudi ne bi smeli dozvoliti da ovaj mirovni dokument propadne, ističući njegovu istorijsku važnost. „Dejton je doneo veliki mir posle tolikog rata – jer se mir meri veličinom prethodnog rata“, rekao je Šainović.
Prema njegovim rečima, postoji tendencija stalne promene Dejtonskog sporazuma, koja se dešava različitom brzinom. Iako neki smatraju da njihovi ciljevi nisu ostvareni, drugi se žale da su im tekovine ozbiljno narušene. Šainović je ukazao na problem koji predstavlja termin „međunarodna zajednica“, koji više nije jedinstven. On smatra da međunarodni faktori često ne doprinose stabilnosti, već podstiču ambicije koje su dovele do rata u Bosni, što vidi kao opasnost.
Ambasador Vranješ se osvrnuo na nedavnu godišnjicu Londonske konferencije, na kojoj je uspostavljen Savet za implementaciju mira, ne-dejtonska organizacija koja je, prema njegovim rečima, imala značajan uticaj na implementaciju Dejtonskog sporazuma u narednim decenijama. On takođe naglašava da trenutna situacija u Bosni i Hercegovini zavisi od unutrašnjih političkih prilika i načina na koji tri konstitutivna naroda gledaju na te prilike.
Prema Vranješovim rečima, tokom poslednjih trideset godina, međunarodni arbitri su se pozivali na Londonsku i Bonsku konferenciju, gde su usvojena takozvana bonska ovlašćenja. On podseća da je čak i visoki predstavnik Vestendorp, kasnije priznao da su bonska ovlašćenja bila prevara. Baronesa Paulina Nevil Džones, tadašnja politička direktorka britanskog Ministra vanjskih poslova, izjavila je da su znali da je to prevara, ali su se morali ponašati tako da drže proces pod kontrolom.
Vranješ naglašava da su kasnija nametanja, prenos nadležnosti i ukidanje autonomija dobijala svoje obrazloženje kroz bonska ovlašćenja, a ideje o izgradnji države su pokrenute upravo na toj konferenciji. Prema njegovim rečima, londonski događaj je imao značajan uticaj na odnose u Bosni i Hercegovini, jednako kao i Dejtonski sporazum.
U razgovoru su sagovornici istakli da je suština u tome da se uklone spoljni subjekti koji utiču na Bosnu i Hercegovinu, te da je važno da narodi u toj zemlji sami rešavaju svoje probleme. Šainović smatra da će se, kada to bude neophodno, dogovoriti. Ova tema ostaje veoma aktuelna i izaziva različite reakcije u društvu, dok se Bosna i Hercegovina suočava sa izazovima koji proističu iz unutrašnje i spoljašnje politike.
U kontekstu ovih razgovora, jasno je da je Dejtonski sporazum i dalje centralna tačka u političkim raspravama, a njegovo tumačenje i implementacija ostaju predmet nesuglasica među različitim etničkim grupama i političkim akterima. Dok se obeležava trideset godina od njegovog potpisivanja, budućnost Bosne i Hercegovine zavisi od sposobnosti njenih lidera da pronađu zajednički jezik i prevaziđu postojeće podele.
