Tačno je 25. godina od velikih demonstracija u Beogradu, koje su 5. oktobra 2000. godine okončale vladavinu Slobodana Miloševića. Tadašnja Demokratska opozicija Srbije pozvala je na proteste nakon što je Ustavni sud poništio predsedničke izbore od 24. septembra. Ovaj događaj se često doživljava kao simbol buđenja nade, ali i kao podsećanje na izneversena očekivanja građana.
Nakon godina ratova, sankcija i opšteg siromaštva, izbori u septembru 2000. godine pružili su priliku građanima tadašnje Savezne Republike Jugoslavije da promene politički kurs. Vojislav Koštunica, kandidat velike koalicije DOS, suprotstavio se Miloševiću, koji je do tada bio neprikosnoven. Iako je Koštunica osvojio 50,24% glasova u prvom krugu, Savezna izborna komisija nije priznala njegovu pobedu i tražila je organizaciju drugog kruga.
Opozicija je pozvala na okupljanje građana u Beogradu, a kolone građana iz svih delova zemlje počele su da se kreću ka glavnom gradu. Među najbrojnijim učesnicima bili su Čačani, a atmosfera je bila ispunjena odlučnošću i snagom naroda. Velimir Ilić, jedan od lidera opozicije, opisuje taj dan kao trenutak jedinstva i borbene volje naroda, ističući da su mnogi ljudi bili spremni da se suoče sa policijom, čak i fizički, kako bi ostvarili svoje ciljeve.
S obzirom na to da su protesti postajali sve masovniji, zgrada tadašnje Savezne vlade, danas Dom Narodne skupštine, zapaljena je, a demonstranti su ušli i u zgradu RTS. Policija je odbila da posluša naređenja vlasti, a načelnik generalštaba je odbio da pošalje tenkove na ulice. Jedinica za specijalne operacije, vođena Miloradom Ulemekom Legijom, takođe je promenila stranu.
Zoran Živković, još jedan od lidera opozicije, naglašava kako su razgovori sa policijom bili ključni za izbegavanje krvoprolića. Mnogi su verovali da je rezultat protesta bio neizbežan, ali su se, nažalost, dogodile i tragedije. Tokom demonstracija, jedna žena je poginula kada je pala pod točkove kamiona, a drugi učesnik preminuo je od srčanog udara.
Slavica Đukić Dejanović, potpredsednica SPS-a, ističe da su mnogi revolucionari iz 5. oktobra razočarani trenutnim stanjem u zemlji. Pored toga, podseća da se, iako je 5. oktobar doneo promene, očekivanja naroda na kraju nisu ispunila. Naime, mnogi od njih su se nadali boljoj budućnosti, ali su se suočili sa razočaranjem.
U večernjim satima, Vojislav Koštunica obratio se okupljenom narodu sa terase gradske skupštine, a sutradan, suočen sa realnošću i zvaničnom potvrdom da je izgubio izbore, Slobodan Milošević je javno priznao poraz. Ovaj trenutak se često doživljava kao prekretnica u srpskoj politici, kada je zemlja konačno otvorila vrata normalizaciji odnosa i ukidanju sankcija.
Prema rečima Velimira Ilića, 5. oktobar je otvorio Srbiju i doveo do ukidanja sankcija, dok je Živković dodao da je taj dan nastavak 24. septembra, kada su građani verovali u promene i odlučili da se bore protiv Miloševića. Ipak, Đukić Dejanović upozorava da 5. oktobar nije ostvario ideale revolucionara i da su mnogi od njih ostali razočarani.
Danas, 25 godina kasnije, većina aktera 5. oktobra nije prisutna u javnom životu. Vojislav Koštunica se povukao iz politike, dok je Slobodan Milošević preminuo u pritvoru Haškog tribunala. Ovo nasleđe ostavlja dubok trag na srpsku politiku i društvo, podsećajući na borbu za demokratiju i pravdu.
