Petnaest godina nakon terorističkog napada Andersa Brejvika u Norveškoj, naučni saradnik Instituta za evropske studije, Aleksa Filipović, za Euronews Srbija ističe da je ovaj događaj otvorio važna pitanja o radikalizaciji pojedinaca, unutrašnjim bezbednosnim pretnjama i odgovoru demokratskih društava na ekstremizam. Iako napad nije suštinski promenio evropsku bezbednosnu arhitekturu, on je podstakao značajnu društvenu raspravu o temama koje su do tada bile marginalizovane.
Anders Behring Brejvik izvršio je masakr 22. jula 2011. godine, ubivši 77 osoba. Napad je započeo aktiviranjem eksploziva u blizini zgrade vlade u Oslu, gde je poginulo osam ljudi, a zatim je, prerušen u policajca, otišao na ostrvo Utoja i ubio 69 učesnika omladinskog kampa Laburističke stranke. Nakon hapšenja, Brejvik je tvrdio da se ne oseća krivim i optužio norvešku Laburističku partiju za izdaju i podršku „islamskoj kolonizaciji“ Evrope. Norveški sud ga je osudio na 21 godinu zatvora, što je maksimalna kazna predviđena zakonom, uz mogućnost produženja kazne.
Filipović, komentarišući ovaj masakr, ukazuje na promene u percepciji bezbednosnih izazova u Norveškoj i Evropi. On naglašava da je društvo počelo da razmatra teme poput prisustva migranata, radikalizacije pojedinaca i mogućnosti izvršenja terorističkih napada od strane nepoznatih pojedinaca. Poseban šok za Norvešku predstavljalo je to što napad nije izvršio član međunarodne terorističke organizacije, već domaći neonacista.
Filipović smatra da su propusti norveških bezbednosnih službi rezultat nedostatka iskustva s ovakvim vrstama pretnji. Policija je do tada fokusirala pažnju na radikalne džihadističke grupe, a domaći teroristi su bili zanemareni. Scenarij napada nije odgovarao obrascima koje su službe prepoznavale, što je dodatno olakšalo Brejviku da iskoristi sistemske slabosti.
U političkom smislu, tragedija je dovela do ostavki nekih visokih funkcionera, dok je tadašnji premijer Jens Stoltenberg ostao na funkciji. Filipović ističe da su sigurnosne agencije morale da preispitaju svoj pristup, s obzirom na to da je Brejvik bio dovoljno proračunat da izbegne sumnju prilikom nabavke materijala potrebnog za napad.
Norveški mediji i institucije odlučili su da ne daju dodatni prostor Brejviku, smatrajući to odgovorom na njegovu nameru da iskoristi suđenje za promociju svog ekstremističkog pogleda. Filipović naglašava da je ovaj pristup bio važan kako bi se sprečilo da napadač dobije platformu za širenje svojih ideja.
Iako služi maksimalnu kaznu zatvora, Filipović smatra da su šanse da Brejvik bude pušten na slobodu minimalne, s obzirom na to da ne pokazuje kajanje niti se odriče svoje ideologije. On takođe ističe da je podrška porodica žrtava humanim zatvorskim uslovima odraz vrednosti norveškog društva, naglašavajući da su mnogi preživeli svedočili o tome kako bi Brejvik pobedio ukoliko bi se društvo okrenulo strožem pristupu i nehumanijem kažnjavanju.
Filipović zaključuje da najveća pouka tragedije leži u prepoznavanju procesa radikalizacije i jačanju društvene solidarnosti. On naglašava važnost međusobne podrške i integracije, posebno imigranata, kao i potrebu da bezbednosne službe obrate pažnju na unutrašnje pretnje, ne samo na spoljašnje. Tragedija je pokazala da čak i jedan pojedinac može izazvati veliku traumu, te je važno raditi na jačanju zajednice i međusobnom razumevanju.
