Kada se veza završi, očekuje se da ćemo se brzo oporaviti i nastaviti dalje sa životom. Ipak, stvarnost često pokazuje suprotno. Dok se smejemo i uveravamo druge da smo „sve u redu“, postoje jasni znakovi koji ukazuju na to da srce još uvek nije spremno da pusti bivšeg partnera. U nastavku su navedeni neki od najčešćih signala koji ukazuju na to da još uvek patimo za nekim, čak i kada to vešto skrivamo od drugih.
Prvi znak je gledanje starih slika. Kada se osećamo usamljeno, često se vraćamo u galeriju fotografija i prelistavamo uspomene. Nostalgija nas obuzima, a bol se ponovo javlja. Osećamo se kao da smo ponovo oživeli trenutke koje smo mislili da su prošlost.
Drugi znak je izbegavanje druženja na mestima gde bismo mogli slučajno da se sretnemo. Dublje u sebi znamo da nismo spremni za takav susret, bez obzira na to koliko se pretvarali da nam je svejedno.
Treći signal je lažno izveštavanje o svom stanju. Kada nas pitaju kako smo, često odgovaramo sa „super, sve je okej“, iako to nije istina. Ne želimo da drugi vide koliko nas boli, niti da dobijamo savete o novim vezama kada za njih još uvek nemamo kapaciteta.
Četvrti znak može biti slušanje plejliste koju je bivši partner napravio. Muzika može da vrati uspomene, a svaki ton može da nas podseti na zajedničke trenutke, što dodatno pojačava našu bol.
Peti znak je konstantno proveravanje partnerovog profila na društvenim mrežama. Iako nije obrisan ili blokiran, i dalje nas interesuje šta radi, s kim se druži, što nam daje osećaj da nismo potpuno izgubljeni iz života tog nekog.
Šesti znak je impuls da pozovemo bivšeg partnera, čak i usred noći. Iako nas razum obuzdava, taj impuls se često vraća i teško ga je ignorisati.
Sledeći znak je nepovjerenje prema svima. Ubeđeni smo da će svaka nova osoba jednog dana otići, pa teško puštamo nekoga blizu. Srce koje je jednom slomljeno čuvamo kao da je od stakla.
Osmi znak se javlja kada čujemo da je bivši partner u novoj vezi. Ova informacija može da nas povredi i izazove osećaj ljubomore, dok se pitamo kako je tako lako nastavio dalje.
Deveti znak može biti prekomerno jedenje ili druge impulsivne navike. Hrana postaje uteha, a grickalice i slatkiši postaju svakodnevnica, što je često način da pokušamo da zaboravimo bol.
Deseti znak je plač na tužne filmove više nego inače. Nije film taj koji nas slama, već činjenica da nas podseća na ono što smo imali. U svakoj priči pronalazimo sebe i često ponavljamo gledanje dok ne osetimo bar malo lakše disanje.
Ako se prepoznajete u ovim situacijama, znajte da niste sami. Srce ne prati uvek naš razum, i svako od nas ima svoj tempo lečenja. Važno je biti nežan prema sebi, dozvoliti emocijama da prođu i verovati da će jednom moći iskreno reći: „Sada sam stvarno dobro.“
U ovoj situaciji, ključno je dati sebi vremena i prostora za oporavak. Svi prolazimo kroz težak period nakon prekida, i svako od nas ima svoj način kako se nosi s tim. U redu je osećati bol, tugovati i tražiti podršku, bilo od prijatelja, porodice ili stručnjaka. Na kraju, proces ozdravljenja je individualan i ne treba se porediti sa drugima.
